Неко ми краде сено крај Мораве. Далеко је њива и за мене и за свакога. Нема пута, али сено нестаје. Морава ми одмах испод неколико стога које сам некако напластио. Не треба ми али ми жао да пропадне. Још горе ми је да ми неко краде.Ту у тој недођији сам нашао свој мир. Ту нико ни долази ни пролази. Лепо место за риболов и већ је почео шаран да се јавља а онда то сено…Криво ми је. Гледам трагове а не видим ништа. Шта да тражим по детелини која на овој напуштеној земљи за ноћ порасте?
Један стог све мањи и мањи. Решим да чекам и чекам цели дан и ништа. Ништа ни следећи. Ништа није дирнуто и посматрам реку која мирно тече.Тишина и само шум воде ми говори да је све ово стварно. Ставио сам три штапа за чек, закачио звоно и надам се удариће нешто, зазвониће. А стално се окрећем као свако који нешто чека и нечему се нада. Кријем се иза повеће тополе где седим и посматрам сено и Мораву и небо и земљу. Кријем се поред своје њиве од некога.
Тек касно после подне издалека видим да ми се неко приближава. Иде полако али сигурно као да је све његово. Иде и видим како гази да зна пут и да му није први пут али му не видим лице, још је далеко. Пролази између топола и шибљара, појављује се и нестаје. Одједном нестаде и ја се притајих уз тополу и скоро не дишем. Сада тај неко посматра моје сено и гледа има ли кога или се уморио па сео да предахне, ко би то знао али га нема. Чекање се одужи. Одједном из стога појави се женска прилика у фармерицама и у белој марами. Није губила време и чупала је сено из стога и стављала га у џак који је понела. Ваљда сигурна да никога нема све је радила полако и одмерено. Још нисам могао да видим ко је, била је ипак доста далеко. Пришао сам како сам могао тише и пазио на сваки корак, нисам дао ни трава да шушне а и она је била заузета и сено се ломило у њеним рукама док га је стављала у џак. Није се више окретала и била је заузета својим послом. Савила се и газила ногом да све више стане и чекао сам да се усправи и да ме примети. Још нисам знао ко је али сам чекао мада сам све више губио стрпљење.
Вриснула је када ме је приметила. Нагло се усправила и укочила.
Тамара… прошаптао сам ја.
Зоране… вриснула је она и остала укочена од страха незнајући шта ће бити.
А шта је могло да буде и ја сам био изненађен и уплашен и ухватих је за руке више да смирим себе него њу. Прсти су јој били влажни и мирисали на траву, детелину, Мораву, на земљу коју су сви напустили и заборавили. Дрхтала је када сам јој уснама додирнуо прсте на руци и тихо зацвилела. Прорадила је крв младе удовице и ко би мислио на крадено сено које је свуда око нас мирисало и опијало нас.
После, задовољни у неком блаженом свету док смо лежали поред начетог стога први пут сам се питао шта ћу са Тамаром? Шта ћу са собом?
Сено сам јој отерао колима да се не мучи и носи онај џак и да се не гребе по врзинама некада најплодније земље. Сена ће бити опет и тек сада имам коме да га дам и разлоге да косим. Дође онако као лептирица крај оних стогова и стане крај тополе као срна увек уплашена али врло брзо ми прилази и више се и не окреће као првих дана. Овде више неће бити никога и ово је крај света усред напаћене Србије. Пошаљем јој тек уловљеног шарана да има за вечеру или рибљу чорбу. Следећи дан у свом лончићу заједно кусамо рибљу чорбу крај Мораве. Увек се питамо где су ти људи отишли који су овде некада живели?
Тако нам пролазе дани. Шта ћу са Тамаром, шта даље никако да пронађем одговор а време као Морава неповратно пролази или је све отишло већ све бестрага далеко и више нам нема повратка, ко ће то знати а можда то више није ни важно.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me