Једна од најизненађујућих слика са којима се сусрећемо с обзиром на православну литургијску симболику је владичански штап са две змије на чијем врху се налази мали крст.
Нарочито у протестантском северноамеричком контексту, изгледа да ова слика потиче из древних хтонских култова, више чаробњачког штапа него било чега хришћанског. Као што сам то радио и за друге предмете, желео бих да прођем кроз иконографију, кроз Библију и друге традиције да покажем како је овај симбол истовремено промишљен, моћан и савршено ортодоксан у најширем смислу.
Прва препрека коју морамо да превазиђемо јесте перцепција да је западњачки владичански штап, крсташ, заиста пастирски штап, док православни имају овај чудан предмет који носи змију. У ствари, најмање миленијумима, западни крст је такође идентификован са змијом, што сведоче средњовековни крсташи. Могло би се рећи да постоје два основна облика, крст и штап у облику „тау“, који су били присутни у Цркви пре раскола, оба ова облика тумачена су змијама. Тренутна православна верзија штапа са змијама је варијација ових модела.
Питамо се, међутим, како таква слика змија, и на Истоку и на Западу, може бити прикладна за сам симбол владичанске власти?
Многи ће указати на библијску причу о бронзаној змији, која је на неки начин префигурирала Христа, као основу за ову употребу змија на епископском штапу. Ово је савршено разумно објашњење, иако је недовољно да се створи потпуна слика. Ако желимо да посматрамо Мојсија као порекло ове слике, требало би да погледамо раније. Први пут када наиђемо на штап у Библији, барем на штап који је повезан са божанским ауторитетом, налази се код запаљеног грма.
Када Мојсије посумња да ће га фараон послушати, Бог му каже: „Шта је то у твојој руци?“ Рекао је: „Штап.“ И рече: „Баци га на земљу!“ И баци га на земљу, и постаде змија; а Мојсије је побегао од тога. 4 Тада је Господ рекао Мојсију: „Пружи руку своју и ухвати је за реп“ (и он је пружио руку и ухватио је, и она је постала штап у његовој руци), Излазак 4:1-3 Први пут када наиђемо на штап божанског ауторитета, он је одмах повезан са змијом.
Овде налазимо први пример „покретности“ симбола змије, његове двојне природе. У причи о Мојсију и фараону постоје два порекла змија. Знамо да су фараонови мађионичари могли да произведу исто чудо, па тако обе стране праве змије од штапа, „добру“ и „лошу“ змију. Добра једе лошу. Покретљивост, двостраност симбола змије појављује се иу причи о бронзаној змији на неколико нивоа. Израелце су мучиле змије, и да би их спасио од отровних уједа, Бог је рекао Мојсију да направи бронзану змију и да је стави на штап. Ко год би погледао у бронзану змију оздравио би, а они који то одбију умрли би од уједа змије. У смислу дуалности, овде можемо јасно видети како је змија и болест и лек. Гледање у змију која је „подигнута“ излечиће је од оних змија које уједају „доле“, као што се од отрова прави противотров или од болести прави вакцина. Други начин да се види дуалност у причи је како ће ову змију која је подигнута као средство за исцељење касније „збацити“ честити краљ Језекија јер је постала идол (2. Краљевима 18:4).
Са бронзаном змијом разумемо да змија није повезана само са штапом, већ и уопштено са „вертикалом“, мотком, мердевинама, осовином. Штап је само један аспект овог вертикалног симбола. Прва и првобитна верзија овог симбола је, наравно, дрво. Дакле, морамо тражити даље од Мојсија у библијском тексту, тражећи један од првих помена одређеног дрвета: Дрво познања добра и зла усред врта. Са овим дрветом налазимо змију, а у хришћанској иконографији она је једногласно представљена као увијена око Дрвета знања док мами Адама и Еву да једу са његовог плода.
На другим местима смо говорили о смрти и кожним хаљинама у које су Адам и Ева оденути после Пада, о смрти као кретању ка периферији, а са змијом омотаном око дрвета, то је управо оно што добијамо: смрт, анимализам, кожу, у суштини серију кругова омотаних око централне осе. Змија је слика смрти, не нека слика умирања, већ жива смрт пада, растућих и опадајућих циклуса рађања и смрти, задовољства и бола, живота у дуалности.
Свети Григорије из Нисе, мајстор симболизма, повезује неке од ових слика, говорећи о људима који постају «животиње које окрећу жрвањ. » « Са повезаним очима ходамо око млина живота, корачајући увек истом кружном стазом и враћајући се истим стварима…никад не престајемо да се вртимо у круг. »[1]. Као и у референцама из књиге Изласка, ова првобитна слика змије у Постању такође показује општу двојност симбола змије, јер иако је исправно рећи да је змија изазвала велико зло, боље је признати да је змија донела и добро и зло, натеравши да Бога доживљавамо и као милост и као строгост и све друге манифестације онога што смо у ранијим постовима називали симболиком десне и леве руке.
Вративши се од штапа назад до дрвета, тешко је не направити велики искорак који нас доводи до подножја Крста.
Однос између Дрвета, Мојсијевог или Аронова штапа и Крста није нешто ново. У апокрифним изворима, прича о овом односу може се наћи свуда од Златне легенде на Западу до источног руба традиционалног хришћанства, у Књизи о пчелама сиријских хришћана. Ова предања имају различите облике, али њихова суштинска срж је иста, тако се Мојсијев штап прави од дрвета знања[2], а дрво од овог штапа је некако употребљено за израду крста. Фантастични детаљи у овим причама не морају да нас задржавају, јер ове традиције треба схватити као „показиваче“ више него било шта друго, односно као начине да се јасније доживи оно што већ постоји у библијској традицији. Када се сагледају ове традиције, посебно знајући да већ учествују у иконографији распећа[3], то не може а да не баци другачије светло на слику. Постаје тешко не приметити „С“ облик Христовог тела и како он призива симболику змије. Христос упоређује себе са бронзаном змијом говорећи: „И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако мора бити подигнут и Син Човечији“ (Јован 3:13-15), а на средњовековним сликама није било ретко да погледајте слике распећа са змијом на доњем и Христом на горњем нивоу, обе висе на истом крсту/дрвету знања.
Ово би могло бити шок за неке, али надамо се да ће неколико напомена смирити сваку контроверзу. Навикли смо да видимо змију као слику Злога, и то није лажна атрибуција, већ су симболи увек вишеструки по дубини значења. С обзиром на пуноћу симбола, тада гледамо како Мојсије мења свој штап у змију или бронзану змију, ограничавање слике змије на Злога ствара озбиљне проблеме. Уместо тога, морамо пажљивије да погледамо змију у самим библијским причама и да тамо видимо моћ смрти, смрти у смислу који смо излагали: као периферију, дуалност, циклус, „кожну хаљину“[4] . А то има више смисла у православном учењу о Христу који смрћу гази смрт, о Богочовеку који се сједињује са смрћу да би победио смрт. У том светлу није изненађујуће видети Христа у облику који сугерише змију на крсту.
За оне који још увек сумњају у ово приписивање змије смрти, треба само да размотримо другу велику употребу змије у иконографији, а то је Змија невоље. На каснијим сликама Страшног суда појављује се велика змија која клизи из горњег дела иконе, испод Христа, понекад полазећи од Адамовог подножја и спуштајући се у пакао. Људска особа након своје смрти треба да се креће дуж ове змије, а као чворови на змијином телу појављују се контроверзна митарства. Не желим да овде улазим у дискусију о митарствима. Желим само да покажем како је ова употреба змије у складу са нашим другим тумачењима. Кретање на змији није само кретање доле у пакао, као што су неки рекли, већ је душа покојника приказана и како се уздиже и/или силази. Свака станица се појављује, попут шипки на Јаковљевим мердевинама, истовремено као степеница која се пење или спушта. Сваки грех је уравнотежен врлином, свако митарство садржи обе могућности. Снажан цитат који се односи на ово из Лествице је када Свети Јован објашњава да на нашем духовном путовању „« …првобитни жар може ући само кроз врата на која је изашао.“
Пошто смо змију утемељили у Библији, иконографији и другим православним традицијама, не треба да се плашимо да погледамо и разговарамо о аналогним паганским сликама, јер у овом случају имамо о чему да размишљамо. Змија на стубу је, наравно, један од најстаријих симбола за које знамо, појављује се у својим појединачним и двоструким верзијама свуда од Сумера до Вавилона, од Грка до Астека. Велики део специфичних значења ових изгубљених култура нестао је са њима, али барем од Грка можемо прикупити неколико занимљивих ситница које ће се унети у опште значење. У грчком миту, змија на стубу је повезана са Асклепијем (и Хермесом у његовом двоструком аспекту[6])
Симболика Асклепијевог штапа је толико блиска бронзаној змији да се сећам да сам као дете одрастао у хришћанском дому мислећи да је симбол који користе разне медицинске групе заправо бронзана змија. Асклепије је направио свој „лек“ од крви Горгоне, једног од античких чудовишта повезаних са змијама. Користио би крв са десне стране звери да би направио лекове, што сугерише да је лева страна звери отровна. Овде поново имамо двојну природу змије, змије као узрока и лека за болест.
Настављајући асклеповском линијом у грчком размишљању, требало би да размислимо, наравно, о речи „фармакон“, речи која се широко користи у овом контексту. То је грчка реч за „лечење” у медицинском смислу, док је истовремено реч за „отров” или чак „дрогу” у смислу „илегалне дроге” како се данас користи. На енглеском, реч „дрога“ још увек садржи сва ова значења истовремено. Како реч може значити две супротне ствари одједном?
У ширем смислу, „фармакон“ је оно што се додаје природи, додатак да би је побољшао, али је и сам узрок њеног недостатка. Ово се још једном односи на природу додатка, одеће од коже као и смрти и заштите од смрти. Једна од најважнијих речи везаних за „фармакон” је „фармакос”, односно „жртвована жртва”. То је била реч која се користила да опише животињу убијену у јавним жртвама. У грчком мишљењу, pharmakos делује као pharmakon, то јест, кроз жртву циклус почиње изнова.
Можемо видети како овај однос налази своје крајње остварење у крсту, јер ако је оваплоћење Христа виђено на свом крајњем месту у распећу коначност кожних хаљина, ако садржи у свом јединству двојност фармакона, леве и десне руке, то је зато што су оне спојене у коначном фармакосу, фармакосу који је и Бог и жртва, савршена и потпуна жртва.
Знам да православни приступ избегава да иде предалеко у овом теолошком правцу, али не би требало да га потпуно одбацимо. Христос на крсту спаја небо и земљу по вертикали и сабира све хоризонталне супротности, лечи двојност рођену у плоду дрвета познања сједињујући двојност фармакона у Бог-фармакос.
Све је једно у Христу.
А чинећи све ствари једним, двојност и многострукост се не укидају, већ се виде као да налазе свој корен у њему, као да произилазе из његове личности. Ова последња изјава је прикладна тачка да се вратимо на нашу главну тему.
Двострукост, многострукост, периферија не морају бити слика смрти. Они постају слика смрти тек када „забораве“ своје сидро, када се дрво знања посматра као одвојено од дрвета живота.
А ово је заиста значење владичанског штапа. То је моћ неба на земљи, моћ кључева, моћ да се веже и одвеже, да се доведу овце и одгоне вукови, да се благосиља и проклиње.
То је дуалност као израз јединства, периферија као израз центра. И тако, било да постоје две змије или једна, да ли је „Тау” или крсташ, значење је исто.
Џонатан Пажо, „Журнал православне уметности“, Април 2013.
Фусноте
[1] Григорија Ниског цитира Нела у Обожењу у Христу, 87
[2] У неким традицијама то је дрво живота, а не дрво знања. У Златној легенди, на пример, обе традиције се помињу једна поред друге. У Књизи о пчелама, мислим да можемо видети наговештај за разумевање ове загонетке. У овој верзији, Мојсијево дрво знања/штап се користи да направи „попречницу“ крста, „хоризонталну“ где су Христова лева и десна рука разапете. Дрво живота у овом случају може се посматрати као „вертикални“ аспект крста, „мост“ између неба и земље, а Дрво знања које приказује крст као „равнотежу“ на начин који смо раније показали. .
[3] Идеја о Адамовој лобањи сахрањеној на Голготи је део ових циклуса традиција.
[4] У причи Постанка, однос према смрти је очигледан, као и у причи о бронзаној змији. И мада се то на први поглед чини мање јасно, у причи о Мојсијевом штапу видимо исто. Јер коначни резултат процеса започетог тако што је штап постао змија је долазак Анђела смрти на земљу Египта. Ово и збацује Египћане и ослобађа Израелце, као што је Христова смрт подигла „доброг разбојника“ и срушила „лошег лопова“.
[5], 1. степен, 25. став [6] У случају Хермеса, постоји неколико ствари које вреди рећи. Хермес је гласник и варалица. У том смислу он је „мост“ између светова, креће се напред-назад и притом има са собом и моћ инверзије која је корен преваре. Ово је по мом мишљењу главни разлог за кадуцеј. Гледање кадуцеја у овом светлу може нам помоћи да мало боље разумемо како је Христова смрт на крсту, његово вешање на дрвету готово одраз онога што се догодило у башти. То је заиста представљено као трик у многим литургијским текстовима. Христос обмањује ђавола и хада мењајући смрт у живот, враћање онога што је на почетку било изокренуто са змијом.
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/the-serpents-of-orthodoxy/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 28.04.2022.
