Jovan Jovanović Zmaj igrao je kao satirički pesnik neobično značajnu ulogu, ulogu nesumnjivo veću no što bi se moglo očekivati posle objektivne procene njegovih stihova. Nesumnjivo da je tome pripomogla baš forma satire, one lake dobrodušne i pamtljive strofe. On nije došao do sasvim teških i oporih epigrama.

Možda njegova emocija nije bila, kada se tiče satiričnih tema, uvek dovoljno dosledna. U osnovnom pitanju o kome smo govorili, o kome govorimo: o problemu usvajanja, ili neusvajanja građanske kulture, on nije bio načisto.

On uzima od Sterije to da je narod neodgovoran i da su krivi oni koji njime vladaju. On uzima od Sterije strahovanje da se narod ne degeneriše. On smatra da narod mora da bude dorastao velikim zadacima koji ga čekaju, prosvetnom naporu i vojničkom naporu.

Njegova nam satira danas izgleda nesrazmerna i bleda, jer nije sama sa sobom načisto. Naročito kada se recimo ljuti na neku malu gospođicu i malog fićfirića iz Novog Sada, što su izmenili staru narodnu nošnju. On ih iz podsmeha naziva „Dušanovim potomcima“ i konstatuje da sa novim manirima ne mogu osvetiti Kosovo.

Takva je satira nesrazmerna, šablonska i konvencionalna. Nesumnjivo da je i ona bila potrebna, korisna, a naravno i štetna, jednom reči da je odigrala svoju ulogu.

Zmaj kao satiričar i kao humorista čisto je konvencionalan, on uzima apstraktne gotove teme, ne doživljava ih bogzna kako duboko, i daje ih kao opšta mesta. Kao pesnik opštih mesta on ima takođe jedan veliki značaj.

Mi ne mislimo da Zmaj nije stvarni liričar i stvarni pesnik. Ali ovde hoćemo da kažemo, povodom njegovih satiričnih spisa, da je on dao kao i u drugom svome delu, vrlo mnogo i opštega, banalnoga, konvencionalnog, ali ne izlišnog, hoću da kažem dao je ona opšta kulturna mesta koja su potrebna, koja su moneta za potkusurivanje, opšta mesta bez kojih nema kulture već usvojene, bez kojih nijedno doba ne može, opšta mesta) rečena onako kako se to očekuje i kako se to predviđa.

Stanislav Vinaver: „Srpski humoristi i satiričari“ (Javno predavanje održano na Kolarčevom Univerzitetu u Beogradu).

Izvor: Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938, str. 248-266.

Ustavno-uspavna pesma

(Peva se – ne pevala se – u Beogradu)

Buji, paji, čedo drago, Srbijice mala,
dosta si se naznojila, dosta naigrala.
K’o potočić tiho šušti Dunav, Drina, Sava,
samo tiho, samo tiho, naše čedo spava!

Kroz oblake razderane bled se mesec skita,
kroz prozor nam proviruje, za zlu decu pita.
Dobra deca već su legla, rču k’o na javi,
ljulju, ljulju, čedo drago, pokrij se po glavi.

Uranili kao vešci klapci nevaljani,
ziparaju prije zore Prusi, Talijani,
i komšija tvoj je ust’o pa se nešto brani,
oh, ne znaju kako j’ slatko spavat natenani!

Ps! Polako, puške, topi i vi, burni ljudi,
nek vam srce lakše bije u tih vrelih grudi’,
polagano, ti Evropo, celi svete ludi,
samo tiho, da se čedo iz sna ne probudi!

Otvaraju s’, obijaju s’ budućnosti dveri!
Narodi se utrkuju kao gorske zveri,
otimaju s’, navaljuju, ko će proći prvi, –
buji, paji, čedo drago, Dušanova krvi!

(1866)

Bildung

Dušanova dva potomka
devetnesti slave vek,
sede mladi kod klavira
ona „nobl“, a on „kek“.

„Cum entcikn! Al’ još samo
jedan valcer, že vu pri!“
O, slušajte, kako j’ getlih
ovaj novi potpuri!

On šteherom takt udara
o svoj lančić, o bižu
(to bi rifom bolje išlo,
šteta što mu nije tu).

Još cum abšid on je jedan
odmauk’o pastorel, –
„Vi ste kinstler, her fon **!“
„Ljubim ruku, ‘madmazel’!“

Dušanova dva potomka
devetnesti slave vek.
Shvatili su duh vremena, –
ona j’ „nobl“, a on „kek“.

Smej’o sam se da ne plačem,
gledajući onaj jad,
gledajući ** sokak,
gledajući Novi Sad.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime