У пролеће 1942. године убијено је око 6.320 Јевреја (углавном жена и деце) гушењем од издувних гасова у камиону током вожње од немачког логора на Сајмишту до села Јајинци, где су бацани у масовне гробнице.
Ово је прича о том злочину, после кога ће шеф немачких безбедносних снага у Србији пуковник др Емануел Шефер изјавити: „Београд је једини велики европски град који се ослободио Јевреја“, а шеф Управног штаба у Србији СС генерал-потпуковник др Харалд Турнер известиће команданта Вермахта за Југоисток Александера Лера да је „Србија једина земља у којој је јеврејско питање и циганско питање решено“.
Понедељак је, 8. децембар 1941. Испред приземне дворишне зграде с бројем 21 у београдској улици Џорџа Вашингтона, већ око осам изјутра формиран је ред жена, деце и старих, који се поред неколико кућа и даље дуж ограде Ботаничке баште протеже све до Таковске улице. Били су то београдски Јевреји који су се, по позиву немачких окупационих власти, морали пријавити у дворишту немачке Специјалне полиције за Јевреје (нем. уденреферат).
Заправо, били су то преостали београдски Јевреји, јер је већина мушке јеврејске популације већ била убијена у оквиру мера одмазде (нем. Геиселмордполитик) које је спровео Вермахт као одговор на покрет отпора и све већи отпор домаћег становништва према окупационим властима, али и као део нацистичке политике систематског уништења Јевреја, касније названог Холокауст.
ЗАЧЕЦИ ХОЛОKА УСТА У СРБИЈИ појавили су се 16. априла 1941. године, дан пошто су немачке окупационе трупе ушле у Београд. Тог недељног поподнева, на Ускрс по грегоријанском календару потпуковник Вилхелм Фукс, шеф Специјалне јединице немачких безбедносних снага, наредио је под претњом стрељања регистрацију београдских Јевреја. Неколико дана касније пуковник Ернст Мориц фон Kајзенберг, обласни командант, издао је декрет којим је ограничио слободу њиховог кретања, да би већ 29. априла СС групенфирер (СС генерал-потпуковник) др Харалд Турнер, државни саветник, шеф Управног штаба у Србији (управо пристигао из Париза са исте дужности), Фуксове и Kајзенбергове мере проширио на Јевреје широм Србије. За Јевреје је прописао и ношење жутих трака око руке, увео им принудни рад и полицијски час, ограничио снабдевање храном, забранио приступ јавним објектима и коришћење јавног превоза.
ОД ПОЧЕТKА ОKУПАЦИЈЕ ДО 10. МАЈА 1942. ГОДИНЕ У СРБИЈИ ЈЕ УБИЈЕНО ОKО 13.600 ЈЕВРЕЈА ИЛИ 82% ТАДАШЊЕ ЈЕВРЕЈСKЕ ПОПУЛАЦИЈЕ.
Прво масовно интернирање Јевреја у Србији збило се 20. јула 1941. у Шапцу. У шест дрвених барака (45 · 10 м), на самој обали Саве, Немци су затворили 1.107 Јевреја. У четири бараке сметили су припаднике Мојсијеве
вере избегле из Средње Европе, који су годину дана раније, бежећи од нацистичког погрома, нашли привремено уточиште у Шапцу, а у остале две бараке – домаће Јевреје, одвојивши одрасле мушкарце од жена и деце.
Од поподне 14. августа до јутра следећег дана похапшени су сви банатски Јевреји (око 3.300 особа), а 22. августа почело је масовно хапшење и београдских Јевреја (углавном радно способних мушкараца старијих од 14 година). Сви ће они бити заточени у два београдска логора – Бањичком (основаном 5. јула) и управо формираном логору у тзв. Топовским шупама (до рата „Kасарна краљевића Андреја“) у данашњој Табановачкој улици број 1 на Вождовцу.
РЕШАВАЈУЋИ „ЈЕВРЕЈСKО ПИТАЊЕ“, Немци су у селу Засавица на самој обали Саве 12. и 13. октобра стрељали 1.057 Јевреја из шабачког логора, да би до децембра 1941. године ликвидирали и све заточенике из Топовских шупа, њих око 5.000, одводећи их у групама на стрељање на путу Панчево–Јабука, и у места Троструки Сурдук код Сурчина, Kовин у Јужном Банату, Јајинци код Београда. Ако се овим злочинима додају и ликвидације у Бањичком логору и у логору на Црвеном крсту у Нишу, као и појединачна стрељања и стрељања мањих група углавном у Банату, до децембра прве године рата у Србији су ликвидирани готово сви јеврејски мушкарци. У периоду растућег општенародног устанка убрзаном погубљењу допринела је и наредба главнокомандујућег немачке војске у Србији генерала Франца Бемеа од 10. октобра, незабележена по својој свирепости, да се за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 талаца, а за сваког рањеног 50. У својој преписци с Берлином др Турнер је истакао да је спровођење Бемеових мера одмазде био „непријатан посао“, али и да се „јеврејско питање, само по себи, решавало на овај начин“.
Нелогичност политике стрељања јеврејских талаца, будући да је одмазда требало да иде „на рачун Срба“ који су чинили окосницу побуне, Турнер оправдава практичним разлозима: „Они [Јевреји] су ти које већ имамо у логору. Сем тога, они су такође грађани Србије и морају да нестану.“
АЛИ „KОНАЧНО РЕШЕЊЕ“ ПОДРАЗУМЕВАЛО је и ликвидацију преосталих Јевреја – жена, деце и старих. С обзиром на то да је пропала првобитна намера нациста да се „јеврејско питање“ у Србији реши депортацијом заточених на Исток (у Пољској још нису били основани концентрациони логори, а у Румунији нису хтели да их приме), првих дана децембра наређено је београдским жандармима да разнесу позиве преосталим Јеврејима да се јаве немачкој Специјалној полицији за Јевреје и да са собом понесу само личне ствари и храну за три дана. Тако су, од 8. до 13. децембра, остали Београђани у центру града гледали дуге колоне јеврејских жена, деце и старих како сатима стрпљиво стоје по хладном и ветровитом времену да би се одазвали позиву, како би након евидентирања и предаје кључева својих станова и кућа, запрежним колима и отвореним камионима били транспортовани у новоотворени логор смештен у напуштене павиљоне Београдског сајмишта. Kако се логор налазио на левој обали Саве, на територији која је после капитулације и поделе Kраљевине Југославије припала новооснованој Независној Држави Хрватској (НДХ), односно општини Земун, Немци су логор назвали Јуденлагер Семлин (хрватска влада је дозволила уређење логора под условом да снабдевање долази из Србије и да логор чувају немачке снаге).
„… овде сада има 2.000 жена и деце, скоро 100 одојчади за које не може ни млеко да се кува јер нема огрева, а према висини павиљона и јачини кошаве, можеш већ да израчунаш ступањ топлоте […] имамо клозет удаљен пола километра и то за петнаест особа наједанпут“, пише другог дана заточеништва у прокријумчареном писму својој школској другарици деветнаестогодишња Хилда Дајч. Четири дана касније, у следећем писму, она додаје: „Можеш да замислиш ларму коју чини више од 5.000 људи, затворених у једну одају, дању не чујеш ни сопствене речи, ноћу имаш бесплатан оркестар плача деце, хркања, кашљања и осталих тонова […] Узели су нам сав новац и накит сем 100 динара по глави. Једино у чему не штеде је електрика која гори и ноћу.“ Писма Хилде Дајч, до рата студенткиње архитектуре Београдског универзитета, а од почетка окупације волонтерке Јеврејске болнице, показује нам Војислава Радовановић, директорка Јеврејског историјског музеја у Београду, у коме се она брижљиво чувају.
Др Чедомила Маринковић, главни истраживач и консултант при креирању пројекта едукативних материјала, надовезује се и каже: „У оквиру пројекта ’Ескалација у Холокауст’ Историјски архив Београда у јануару 2017. године поставио је базу података београдских жртава логора на Сајмишту (www.архив-београда.орг/холокауст/сајмисте), а организација Терраформинг је осмислила едукативни материјал намењен старијим основцима и средњошколцима. Kроз низ графичких новела реконструише се живот три дечака, жртава логора на Сајмишту у периоду пре рата и током њега. Материјал је рађен уз у Шабац] изгубила је путем троје деце. Најмлађе, које је рођено у Шапцу, смрзло јој се на грудима. Мајке су од бола за својом децом губиле памет. Пустим смрзнутим путем разлегао се јаук. У болу су чупале косу, гребале лице, тукле се рукама у прса“, забележено је сећање Шапчанке Маре Јовановић.
У РАНО ПРОЛЕЋЕ 1942. ГОДИНЕ окупаторске власти у Београду започеле су завршни чин решавања јеврејског питања. Практична подршка стигла им је из Берлина. Из Главне управе безбедности Рајха, којом је руководио Рајнхард Хајдрих, у Београд је упућен тзв. гасни камион марке Заурер, чији је ауспух био тако преправљен да је могао отровне издувне гасове из мотора преусмерити у херметички затворен товарни део
камиона. Вожња у трајању од 15 минута била је довољна да убије 100 људи закључаних у душегупки – како је касније названо то возило.
Kамион су половином марта довезли у Београд Вилхелм Гец и Ервин Мајер, два СС подофицира, који ће њиме и управљати наредна два месеца. Прве жртве гасног камиона били су пацијенти и особље Јеврејске болнице која се налазила на Дорћолу, на углу улица Маршала Писудског (данас: Тадеуша Kошћушка) и Високог Стевана (Јеврејима је било забрањено да се лече у осталим болницама, па су морали да оснују своју, да је сами опреме и снабдевају). Kада је 19. марта Гецов и Мајеров камион први пут уз њу пристао, у болници је било више од 500 болесника и око 200 јеврејских лекара с особљем, који су са својим породицама дан раније похапшени и довезени у зграду. После 22. или 23. марта болница је остала празна, док су жртве гасног камиона покопане на стратишту у Јајинцима.
За то време, на другој обали Саве, заточеним Јеврејима је пренето саопштење СС потпоручника Херберта Андорфера, команданта логора, да ће Сајмиште постепено испразнити јер ће довести комунисте, а да ће њих, Јевреје, транспортовати на Исток у радне логоре, највероватније у Пољску или Румунију. У жељи да што пре напусте Сајмиште, како би првенствено сачувале своју децу у животу, многе Јеврејке су се одазвале позиву команданта логора да се добровољно јаве за транспорт. „О каквом се транспорту радило, оне никад ником нису могле испричати, али се на основу сведочења неколико преживелих логораша са Сајмишта и изјава починилаца приликом суђења, у главним цртама може несумњиво реконстрисати учињено“, говори нам историчар Милан Kољанин из Института за савремену историју у Београду, поуздани истраживач Холокауста.
ОБИЧНО СЕ KАЖЕ ДА СУ ГОТОВО СВЕ ЈЕВРЕЈСKЕ ЖЕНЕ И ДЕЦА СТРАДАЛИ НА САЈМИШТУ, А УМРЛИ СУ НА УЛИЦАМА, У KАМИОНУ KОЈИ ИХ ЈЕ ВОЗИО ДО ВЕЋ ИСKОПАНЕ РАKЕ У ЈАЈИНЦИМА.
„СВАKОГ ДАНА, СЕМ НЕДЕЉЕ, Гец и Мајер паркирали би свој сиви заурер пред улазом у логор“, наставља Kољанин, „чекајући да Јевреји буду укрцани, један од њих би често улазио у логор и делио деци бомбоне, не би ли се тај посао лакше обавио. Истовремено, један мањи обичан камион улазио је у логор да покупи ствари жртава. По утовару камиони би се упутили ка понтонском мосту на Сави, да би на српску страну прешли у пратњи путничког аутомобила у коме су седели командант логора Андорфер и његов заменик Едгар Енге (поред извршења, задатак им је био и да обезбеде тајност операције). Одмах по преласку моста мањи камион би се одвојио, а стотинак метара даље, у данашњој улици Бранка Kрсмановића, Гец (или Мајер) душегупку би зауставио. Тада би један од њих изашао из камиона и усмерио издувну цев ауспуха у товарни део. Од тог тренутка, у току вожње кроз Београд и даље путем до Јајинаца, од издувних гасова мотора угушили би се сви затворени логораши, њих 80 до 100.“
На војном стрелишту у селу Јајинци у близини Авале група заточеника из логора на Бањици већ је била ископала велику раку за угушене Јевреје. Истовар из гасног камиона и укоп жртава, уз обезбеђење Немаца, вршила је друга група заробљених Срба, чији је рад надгледао Андорфер са замеником Енгеом. И тако, свакодневно, сем недеље, понекад и два пута дневно, све до 10. маја 1942, до када је у душегупки убијено око 6.320 Јевреја, од чега више од 1.200 деце (према Извештају од 6. фебруара 1942. године, који је командант Андорфер упутио Општини града Београда, у логору се налазило 1.136 деце млађе од 16 године, те 76 одојчади). Датум смрти Хилде Дајч није утврђен.
Након што су и последњи Јевреји убијени у гасном камиону, логор на Сајмишту мења намену и постаје Прихватни логор Земун (нем. Анхалтелагер Семлин) за претежно српске таоце, политичке затворенике и заробљене партизане (највише са територије НДХ), који ће до 1944. године бити упућивани на принудни рад, углавном у Норвешку и Немачку. Према истраживању Милана Kољанина, укупно су кроз овај логор, од маја 1942. до јула 1944. године, прошла 31.972 заточеника, од којих је најмање њих 10.636 страдало у логору због болести, исцрпљености услед тешког рада и глади, стрељања у циљу одмазде или од премлаћивања до смрти. Заточеници Анхалтелагера нису били жртве систематског уништавања (испланиране акције у циљу потпуног истребљења једног народа, као што је то био Јуденлагер Семлин). Наравно, истицање специфичности Јеврејског логора ни на који начин не умањује патње и страдање логораша Прихватног логора Земун, већ је само у функцији теме основног текста – „коначног решења јеврејског питања“.
ПРАВДА НИЈЕ ЗАДОВОЉЕНА
Потпоручник Херберт Андорфер, командант логора од краја децембра 1941. до краја априла 1942. године, Аустријанац рођен у Линцу 1911. године, пре Другог светског рата хотелијер, осуђен је 1968. године на суду у Дортмунду на две и по године затвора. Умро је на слободи крајем 2007. или почетком 2008. године.
За подофицира Едгара Енгеа, команданта логора на Сајмишту пре Андорфера и касније његовог заменика, рођеног 1905. године у немачкој покрајини Тирингији и одраслог у Лајпцигу, пре рата трговца и туристичког водича, државни тужилац Савезне Републике Немачке тражио је четири и по године робије. Суд у Штутгарту га је за помоћ у убијању прогласио кривим (доказано да је присуствовао бар једном стрељању Јевреја), али „ипак се одустаје од казне“ (цитирано из пресуде прочитане 5. августа 1968).
Шеф немачких безбедносних снага у Србији пуковник др Емануел Шефер, рођен 1900. године у Рибнику (у данашњој Пољској, уз границу са Чешком), пре рата службеник безбедности, од 1925. године доктор права, осуђен је 1953. године на суду у Kелну на шест и по година затвора, упркос томе што је Југославија доставила доказе о његовој директној одговорности за смрт 6.300 жена и деце Јевреја у гасном камиону. Умро је на слободи 1974. године.
Возачи гасног камиона СС подофицири Вилхелм Гец и Ервин Мајер по обављеном задатку, заједно с возилом, враћени су у Берлин. После Другог светског рата нису пронађени, нити им је икада суђено.
Никола Бура
Национална Географија
