Моје име је Урош, имам 32 године и из Београда сам. У проблему са наркотицима сам преко 15 година.
Одрастао сам у четворочланој породици са оцем, мајком и сестром. До своје 17 године нисам имао никаквих проблема што се тиче наркотика. Завршио сам средњу и основну школу. Средњу за ауто електричара и возача, два смера. Живео сам један сасвим нормалан живот као свако дете одрастао сам са правим родитељима који су желели да ме усмере на прави пут. Имао сам пажњу и од мајке и од сестре и од оца увек. Не знам неке разлоге, рецимо моја знатижеља, радозналост ме је навела да пробам први пут марихуану. Марихуану сам пробао у некој својој 17, 18 години. Наравно пре тога је била нека цигара, мислио сам да ће на томе и све да се заврши. Како је време пролазило ја сам упадао у све дубље и дубље проблеме што се тиче наркотика.
Знало је и мало више да се попије, кад се изађе негде, временом све више и више, све чешће и чешће. Знао сам то вешто да сакријем од мојих, нити да посумњају, нити да имају било каква сазнања о томе, било алкохол, било марихуана. После неког времена сам почео да радим у једној Београдској фирми, водовод и канализацију у некој 20. години. Наравно отац и мајка су ми помогли у томе, пошто су они такође радили у тој фирми. У мојој 21 години мој отац се разбољева од рака дебелог црева и године 2006. сам почео да упадам у све веће и веће проблеме. То је био мој начин да побегнем од свега тога и да први пут пробам хероин.
После тога сам почео свакодневно да користим, и како су дани пролазили мени се све више и више свиђало то. Осећао сам све већу и већу потребу да користим то сваки дан. Мојима нисам хтео ништа да признам, нити да им дам било каквог повода да било шта сазнају. Нико ништа није примећивао у том почетном периоду. Иако су неки моји пријатељи покушавали да скрену пажњу мојима на то, ја сам увек негирао и говорио како то није истина.
У новембру 2006. године, отац ми умире, и ја сам после тога почео још више да се дрогирам и да користим опијате. После неког времена су и сви сазнали, па сам покушао да престанем са тиме. Прво моје скидање је било 2009. године у једној установи која се зове Воробљев. Био сам неко време, и изашао и после тога два месеца сам био чист. Све то је било безуспешно, нисам успео са својим мислима да се изборим и наставио сам поново да користим после два месеца.
И поред свег улагања у мене, и новца који је био дат за моје лечење, ја нисам успео да се изборим са мислима и потешкоћама које сам имао у глави. Поново сам почео да се дрогирам, наравно сво то време сам радио у фирми и возио камион. Колеге су биле уз мене, пратиле ме свуда, људи су желели да ми помогну, знали су да имам тај проблем. Једноставно то је било толико јаче од мене, да сам ето остао у томе. Толико тешко сам се борио сваким даном, и пролазио кроз тешке кризе и којешта у животу, не би ли се снашао за новац и да поред себе имам дрогу. То ме је довело да одем у казнено поправни завод, где сам био три године, највише због продаје наркотика.
Три године сам провео у затвору и тамо сам апстинирао све време. Након тога изашао сам из затвора, моја мајка и сестра су ме дочекале, поново су ме примили и вратили на ноге. Поново су ту били за мене да ме охрабре, да ме ојачају да поново станем на пут. После четри месеца изласка из затвора ја сам поново све згазио и поново почео да се дрогирам, тачније то је била 2016. година.
Након изласка из затвора, поново сам био примљен у исту фирму да радим. Људи су хтели да ми пруже другу шансу и да ме поново оспособе и врате на прави пут. Неко време сам поново покушавао њих да изманипулишем и то ми је успевало у неком почетном периоду. Међутим, како је време пролазило сви су схватили да се са мном поново нешто дешава и покушавали су опет да ме скрену са тог пута. Да ме зауставе и посаветују шта би требало да радим. Толико је то било јаче од мене да сам ишао дотле да ме је било баш брига шта ће бити са мном. И ако добијем отказ или било шта друго.
У јануару месецу 20017 године су открили да сам позитиван на опијат и добио сам отказ у истој фирми. Моји кад су сазнали доживели су опет стрес и шок. У породици је постала неиздржива ситуација, тензија, свађа са мајком, свађа са сестром, беспарица, не знајући више шта ће са мном. Нису могли ни себи да обезбеде новац, а камоли мени, нити било шта. Решили смо заједно на неки начин да поново покушам да се излечим, да кренем да се лечим, да се променим. Имао сам и ја ту вољу, знајући шта сам све радио у животу, колико сам грешио. Нисам желео да поново доведем себе у ситуацију да поново одем у затвор и да још више моју мајку и себе разболим.
Дошао сам у „Земљу живих“ на наговор, то јест на мајчину идеју и ја сам то прихватио. Овде сам већ шест,седам месеци и добро се осећам. До сада нисам имао оваква размишљања која имам овде у заједници. Претходних година нисам о томе размишљао и нисам имао овакве људе око себе који су могли да ми помогну на овај начин. Криво ми је што за овако нешто нисам знао претходних година кад сам имао 21,22 годину, кад сам већ осетио да имам проблем. Да дођем овде, да се едукујем и наставим. Верујем да после изласка одавде не бих имао проблема са наркотицима. Борићу се даље да мени и свима буде добро.
