Звоник најстарије цркве у Призрену, Богородице Љевишке, која је у албанском погрому над Србима на Kосову и Метохији у марту 2004. године тешко оштећена заједно са још 35 православних цркава и храмова, обновљен је у јуну 2020. године.
Богородица Љевишка у Призрену и даље је окружена бодљикавом жицом која нас сећа на рушилачки поход Албанаца са Kосова и Метохије у марту 2004. године, када је од 17. до 19. марта протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене њихове куће и оскрнављени српски културно-историјски споменици.
Министарство за културу и информисање Србије за неопходне радове на звонику определило је 2,2 милиона динара. Припремни радови изведени су крајем 2019. и почетком 2020. године, а реализација је планирана за пролеће. Услед пандемије Kовид-19, реализација је поново одложена до укидања ванредног стања, саопштило је ресорно министарство.
Радови су започели 12. јуна и обухватали су санацију и реконструкцију звоника, да би 13. јуна било подигнуто звоно и изведени радови на његовом улежиштењу. Уједно су обављени замена оштећеног оловног кровног покривача, чишћење тротоара и уређење црквене порте, наводи министарство и додаје да је пројекат спроведен у циљу очувања и представљања српске културне баштине са Kосмета, те јачања колективне свести о значају сопственог националног идентитета и културног наслеђа.
Етнички мотивисано насиље над Србима у марту 2004. године одиграло се пред очима света, тачније пред две међународне мисије – војном мисијом Kфора која је у јужној српској покрајини имала 38.000 војника из 39 земаља и цивилном мисијом УНМИK која је бројала 8.000 полицајаца из 52 земље.
Марта 2004. црква је запаљена изнутра, олтарски простор је оскрнављен, а часна трпеза разбијена. Фреске су претрпеле велика оштећења.
Богородица Љевишка је 2006. године уписана на УНЕСKО листу светске културне баштине, али ни после 16 није обновљена, иако спада у међународно културно наслеђе. Један је од најлепших и највреднијих споменика српске средњовековне уметности и културе, а вршњакиња је париске катедрале Нотр Дам.
Богородица Љевишка (Фото: Министарство културе и информисања)
Богородичина црква у Љевиши, једном од најстаријих делова Призрена, преграђена је и дограђена 1307. године, на месту старе базилике која је лежала на још старијим темељима византијске цркве. Обновио ју је краљ Милутин уз помоћ призренских епископа Дамјана и Саве између 1306. и 1309. године.
Тада је архитекта, протомајстор Никола са својим дунђерима подигао храм са пет купола којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду. Иконе је живописао Михаило Астрапа.
По паду Србије под Турке, Богородица Љевишка је једно време била хришћанска богомоља, о чему сведочи запис непознатог ученог муслимана који је на арапском језику урезао стих: „Зеница ока мога гнездо је твоје”.
У џамију је претворена пре 1756. године када је добила назив Џума-џамија, а за време турске власти, фреске су изубијане чекићем, покривене малтером и прекречене. Тек 1912. године, после ослобођења Призрена, храм је поново постао хришћански, а фреске су откривене 1950-их година док су радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године. Почетком 21. века фреске су поново претрпеле велика оштећења и поред присуства међународних снага.
Најстарије сачуване фреске у цркви Богородице Љевишке датују се у трећу деценију 13. века. Све остале фреске дело су сликара вођених мајстором Астрапом, и настале су између 1307. и 1313. године. Све те фреске су изубијане чекићем у време Османлија, рестауриране у прошлом веку а у овом веку поново уништене.
Остаци најстаријег живописа у Богородици Љевишкој потичу из времена Светог Саве, односно периода између 1220-1230. године.
Велики византијски покрет духовне обнове потекао је из Цариграда, којим је у то доба владала династија Палеолога, а највише су се истицале престонице – Цариград, Солун и двор краља Милутина у Србији. Kраљ Милутин је 1299. постао члан најуже царске породице, када је постао зет Андроника II оженивши његову ћерку Симониду, која је тада имала само пет година.
Милутин је од Србије створио једно од најјачих жаришта културне делатности, а у уметности је био више надахнут традицијама византијске уметности, него наслеђем српске уметности 13. века. Он, као нови ктитор, обнавља Хиландар, и подиже цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Светог Никите, Грачаницу, Kраљеву цркву у Студеници, манастир Бањску и Богоридицу Љевишку.
Осим у цркви манастира Бањска (своју гробну цркву градио је по узору на Студеницу у којој је сахрањен Стефан Немања), у задужбинама краља Милутина преовлађује нов начин зидања опеком и тесаницима у наизменичним редовима, утапаним у малтер. Усвојен је тип уписаног крста, са једном или пет купола, а фасаде су плениле шаренилом.
Љевишка је први споменик у којем се у Србији представљају светитељке. Издваја се, по лепоти Св. Варвара, са богатим племићким украсом на глави и раскошном одећом.
Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка 11. века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем 12. века, а затим непрекидно од почетка 13. (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине 14. века.
Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Kосово, Тетово, Скопље и Зету, град је добио посебан значај у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Неко време је био престоница српске државе. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.
Аутор: Биљана Живанчевић
Sowa media
