1
Анђели чују подземне крике.
Анђели чују
како из Хада
допиру пипци
И обухватају људски род.
Они су пали.
Већ дуго не зборе божије речи.
Не сећају се звезда
и њихових имена.
Анђели ходају поред човека
и далеки његов снивају бол.
Трома им крила
пуштају корен
по тротоару.
2
Прене их некад очајни зов.
Прене их свита
чудних створења
која се опиру
купама звона.
Буде их сенке што покрију сунце.
Виде створења
покорних глава
како се дробе
у шаци аждаја.
Заплачу тада.
Киша се пуном навалом јавља.
Замахну крила.
Снежни се видик мећавом спрема.
Повежу руке ведрих сељака
да сакупе снагу
што ниче из трава.
3
Њихов је поклон
складиште туге
посађено у човека.
До тамнице празне
једино стиже
одбљесак сунца.
Чиста су река
страх и срамота;
Огањ је њихов
у оку живота.
Он уништи себе
да загреје друге,
Он преврати себе
да завара друге.
Сагорела лежи
на чекању душа.
4
Пепео чисти је ђубриво трава;
Он једини може да прође кроз врата.
Анђео слепи га распрши крилом
и шаље га право до капија Раја.
Сама, пред Творцем,
душа човека
је једини гласник
земаљског неба.
Лишена тела слободно циља
ка пространом, тихом граду даљина.
Тамо се моли,
над оним што клече:
Моли за спајање анђела и бога
Моли за срушене градове мрака
Моли за ширење небеског царства
Моли за спас од зла и прогнанства
Понекад заспи.
Понекад успе.
Понекад је чујемо
у рукама зора.
