Београђани и данас, шетајући улицама свога града, често газе преко шахтова на којима стоји знак ливнице „Меркур“
Сава Лозанић родио се 1886. године у банатском селу Меленци, као јединац оца Драга и мајке Марије. Без родитеља је остао јако рано, па је био принуђен да „трбухом за крухом“ пође у Београд, где се запослио у Фабрици железног намештаја „Браћа Гођевац“. Овај вредан и способан момак брзо је стекао наклоност власника фабрике. Сава се 1906. године жени Јеленом Рајковић, са којом је добио четири ћерке: Цвету, Радмилу, Ружицу и Милицу.

Супруга Јелена потицала је из имућне породице и у брак је донела велики мираз. У то време, Српско-америчка банка давала је повољне кредите, и млади предузимач, уз помоћ банке и Јелениног мираза, купује стару ливницу у Улици Сењанина Иве и даје јој назив „Ливница и емајлирница Меркур“.

Таман кад је посао добро кренуо, Србија је 1914. ушла у Велики рат и Сава је морао на фронт. Он је био један од храбрих српских војника који се вратио жив из пакла Албаније. За то време, Јелена се са ћеркама склонила у Kрагујевац, где је шила војничке капе, али је претходно својом мудрошћу спасила ливницу. Педантно је сваку машину умотала у платно и закопала дубоко у земљу, да би њен Сава могао да почне да ради чим се врати из рата. После рата „Меркур“ постаје прва ливница Српске православне цркве.

Свежањ писама и новинских чланака, које данас чува Савина најмлађа унука Милица Хакман, говори нам о квалитету његовог рада, али и о томе колико је био предан хуманитарном раду. Надимак „Мајка Србија“ добио је јер је, осим својих радника, материјално помагао сиромашне и болесне грађане, штићенике Дома слепих у Земуну, певаче Kултурно-уметничког друштва „Абрашевић“, чији је био члан и један од оснивача. Поред тога, издвајао је за фудбалске играче БСK-а, уметнике, занатлије и друге. Лист „Правда“ је објавио да је, када су Срби с Kосова 1928. насељени у селу Звездан код Зајечара и побожни хришћани подигли цркву, Сава Лозанић поклонио звоно вредно 50.000 ондашњих динара. Тада су писали како су звона „савршено хармонична, имају мек и уједно снажан звук“.

Свему овоме дошао је крај тог кобног априла 1941, када је првог дана бомбардовања погођена ливница „Меркур“. Нове власти су после рата национализовале целокупну Лозанићеву имовину и још су хтеле да га оптуже за ратно профитерство, упркос томе што му је причињена велика штета на самом почетку рата. О томе, колико је поштовао своје бивше раднике, довољно говори чињеница да су управо они прекинули суђење и одбранили га од ове оптужбе, чиме су га спасили стрељања или тешке робије. Сава Лозанић је преминуо у Цељу (Словенија), 29. јула 1952. године.

Његова ливница „Меркур“ направила је многа црквена звона, међу којима су и она у старој цркви у Јасеновцу коју су усташе срушиле 1941. године и у манастирима Високи Дечани, Милешева итд. Београђани и данас, шетајући улицама свога града, често газе преко шахтова на којима стоји знак ливнице „Меркур“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име