Ми не учимо из јаких проповеди. Понекад и најкрасноречивија проповед не производи никакав утисак, а понекад само мала реч све преокрене у нама, измени цео наш живот, јер научна расуђивања не допиру до срца, већ само теше разум. Преподобни Јован Лествичник прича како је један велможа тражио опроштај од свакога ко је улазио у манастир, говорећи: „Опрости ми брате у мени је нечисти дух“.
И том речју „опрости“ достигао је највеће смирење, које му је дало безметежни мир и покој. И ми ћемо данас узети речи Спаситеља, Који каже: „Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески; ако ли не опраштате људима гријеха њиховијех, ни отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех“ (Мт. 6, 14-15).
Апостол Петар је питао Господа Исуса Христа: „Господе! Колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? До седам пута?“. А Господ одговара: „Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет“ (Мт. 18, 21), то јест бесконачан број пута до самог гроба. Покренимо три размишљања: због чега треба да опраштамо једни другима, како се опраштало у древно време а како у наше и како ми треба да опраштамо. Ми треба да опраштамо увреде из три разлога пре свега зато што ако не опростимо онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно јер доноси неизрециву духовну радост.
Треба опраштати. Ако будемо сурова срца онда Господ неће примити наше молитве, јер Он не може да опрости сурова срца. А и каква ће бити наша молитва уколико некога растужујемо, уколико носимо увреду у срцу? Такво срце не може у потпуности да се препусти молитви. Не можемо да задобијемо умиљење и духовни мир.
А уколико опростимо, како лако постаје на срцу и како слободно и радосно дишу груди! Сетите се како нам је тешко ако нас увреди неки човек, како не желимо да се сретнемо с њим, и како нам је непријатно да видимо његово лице. Али треба рећи: „Опрости“, како та реч у трену препорађа душу, како постаје лако и светло на срцу; непријатељ сада постаје вољени човек, и ми смо спремни на све за тог некадашњег непријатеља.
Ето због чега треба да опраштамо једни другима. Јован Лествичник прича да је у једном манастиру био монах по имену Кир, који је невероватно много трпео од братије. Сваки дан би га терали од стола викали на њега а он је све трпео и ћутао. И када су га питали како може да поднесе толико увреда, он је одговорио: „Монах треба да трпи тридесет година, а ја ћу поднети још петнаест“. И због великог опраштања Господ га је убројао у свете. Вероватно се сећате житија Алексеја, човека Божијег, који је на очевом прагу био и вређан и бијен, и поливен помијама, а он је све трпео јер је имао свепраштање. Из житија преподобног Доротеја се зна да је он испуњавајући послушање у болници, ако би неког случајно увредио, тај би одлазио негде и горко плакао. И када би га старац Доротеј нашао и питао: „Шта се десило чедо?“, – овај би горко ридајући говорио: „Оче увредио сам брата свога“.
Доротеј му је одговарао: „Чедо сети се да вређаш не ближњега свога, већ Самог Господа“. И када би видео да је тај човек већ довољно отплакао рекао би: „Господ ће ти опростити чедо, сада ћемо започети нови живот и трудићемо се да не чинимо зла ближњима“. Како ми треба да опраштамо? Ближњима треба да опраштамо у речима, делима и осећањима. Ако нам се неко свети, чини зло, отима од нас нешто, прогони нас из једног места у друго, ми све треба да подносимо са трпљењем, сећајући се завета свепраштања. Ако нас неко увреди речју, и осуђује треба ћутати.
Али ако срце не издржи, ако исплива на површину горчина увреде, онда треба себе укоравати, говорећи за онога који нас је увредио: „Можда сам ја вређао још више и радио горе ствари“. И ако будемо опраштали од свег срца, од срца чистог и које љуби, и укоравали себе за своје грехе, онда ће и нама милосрдни Господ опростити у Будућем Животу. Амин.
Pravmir.ru
