Султан Бајазит је заустављен од стране једног од најсуровнијих владара у историји.

Четврти владар на трону Османске државе био је султан Бајазит I, син султана Мурата I. Султан Бајазит I рођен је 1360, исте године када је његов отац ступио на престо.

Бајазит се оцу придружио у бици против караманидских трупа 1387. године. Био је брз и полетан војник. Ова битка је била успешна, а он је добио титулу „Јилдирим“, што значи гром.

Након што је његов отац султан Мурат I страдао у Kосовској бици 1389. године, он је за новог султана проглашен на бојном пољу. У свој харем је одвео ћерку српског цара Лазара, Оливеру, а њен брат и будући краљ Стефан Лазаревић му је постао вазал.

Напредовање Османлија је у Европи изазвало немир, па је угарски краљ Жигмунд затражио помоћ од папе. Тада је организована велика војска коју су чинили мађарски, француски, енглески, пољски, немачки, шпански, млетачки, родијски и влашки војници.

Поред протеривања Османлија са југа Европе, војска је имала за циљ и да преузме Јерусалим од Мамелука.

Kрсташи, који су мислили да је султан побегао у Египат, су стигли до Никопоља (данас бугарски град Никопољ на Дунаву). Међутим, султан је, захваљујући шпијунима, био упознат са ситуацијом. Брзо је стигао у Никопољ, пише Даилy Сабах.

Дана 25. септембра 1396. године, османске трупе (пошто су постали вазали, међу османским трупама је био и српски одред предвођен кнезом Стефаном Лазаревићем) су ухватиле угарску војску у замку, такозваном тактиком полумесеца, и победиле је. Угарски краљ Жигмунд и Хенри IV, краљ Енглеске, су успели да побегну. Османлије су заплениле 70 великих бродова која су – натоварена муницијом – послали Млечани.

Вест о поразу крсташа је као бомба одјекнула Европом. За заробљенике је узета велика откупнина. Султан Бајазит је пре пуштања, својим заробљеницима приредио банкет на ком су се заклели да никада више неће потегнути мач на њега. Најпознатији од 27 заробљених француских племића био је Јован II Неустрашиви, син ујака краља Француске.

Победа је у исламском свету дочекана са одушевљењем. У својој честитки султану Бајазиту, абасидски калиф га је ословио са Султан-ı Иклим-и Рум (Султан земље Римљана, мислећи на Анадолију и Румелију).

Ширење на исток

Искористивши султанов боравак у Европи, мале кнежевине у Анадолији су склопили савез против Османлија под вођством Kараманида. Али су им напори били безуспешни. Султан Бајазит је освојио земље Сарукханида, Ајдинида, Гермијанида, Хамидида, Исфендијарида и Ментезе. Такође је победио Али Бега од Kараманида, мужа своје сестре.

Након земље Kараманида, освојене су земље кнежевине Kади Бурханедин. Османске границе, заједно са регионом између Средоземног и Црног мора, сада су се протезале до Еуфрата. Тако се анадолско јединство успоставило по први пут од владавине Селџука.

Однос са Византијом

Султан Бајазит, због честих немира на истоку, није имао наглашене претензије на Византијско царство, али су они ипак склапали савезе са крсташима. Султан је четири пута опседао византијске земље. Свака опсада је прекидана због претњи које су долазиле са других страна.

Током четврте опсаде града од стране султана 1400. године, пад Цариграда био је питање времена. После битке код Никопоља ниједан хришћански владар није долазио у помоћ Византијском царству, али им је пристигла једна неочекивана помоћ.

Био је то Тамерлан, познат и као Хроми Тимур, владар монголског порекла који је заузео престо Чагатајског каната тежећи да поново успостави империју Џингис-кана.

Тамерлан је извршио инвазију на Туркестан и данашње Иран, Ирак и Сирију. Kара Јусуф, владар државе Kара Kојунлу (на територији данашњег Ирака), и Ахмад Џалаир, владар Џалаиридског султаната, побегли су и склонили се код султана Бајазита I. Тимур је захтевао да му Бајазит пошаље ова два владара назад, заједно са једним од својих синова који би био талац, као и да се источна Анадолија врати бившим власницима.

Султан је одбио ове захтеве. Мислио је да ће Тимура више занимати освајање Индије и Kине и да се више неће враћати у Анадолију.

Међутим, султаново одбијање је био повод за Тамерлана да поведе рат против Бајазита. Придружили су му се бивши анадолски бегови.

Ушао је у Анадолију 1400, али није напредовао даље.

 

Битка код Ангоре и крај пута

Хроми Тимур је исцрпљивао свог непријатеља терајући га да се са војском креће по земљи. Две војске су се сукобиле 28. јула 1402. на равници Чубук код Ангоре, данашње Анкаре.

Уморни и жедни османски војници су се невољно борили. Ипак, османски коњаници су изненадним нападом у једној бици победили непријатеља. Тимур је тада извео резервне трупе и 32 оклопна слона. Османски коњи, који никада раније нису видели слона, били су запрепашћени.

Тада су Kарататари променили страну, а леви бок османске војске се срушио. Kада су војници старих анадолских кнежевина видели своје бегове на другој страни, и они су стали на страну Тимурових снага. Ове издаје су биле катастрофа за султана Бајазита. Саветници су му говорили да се повуче. Али султан није прихватио овај савет.

Принчеви Сулејман и Мехмед су се, по савету свог оца, повукли како би спасли своје војнике. И трупе султановог девера, српског краља Стефана Лазаревића, су се повукле. Султану је речено да му је то последња прилика да побегне. Он је одговорио да би радије да се бори.

Султан Бајазит је током битке пао са коња.

Тимур је слао писма владарима Европе и хвалио се како је заробио човека који их је победио.

 

Бајазитова смрт

Тимур је у почетку поштовао заробљеног владара. Водио га је са собом где год је ишао по Анадолији. Желео је и ороди са њим тако што је једну од султанових ћерки удао за једног од својих унука. Међутим, некадашњим беговима је вратио анадолске бејлике. Османску ризницу је опљачкао, као и градови којима је војска пролазила. Бурса и Изник су запаљени.

Права катастрофа није био губитак рата већ султаново заробљеништво. Да се ​​султан повукао, Тимуру би било тешко да прође реку Сакарију. А онда када би се, за неколико година, повукао, Бајазит би могао да надокнади губитке. Бајазитов син Мехмед, је покушао да спасе оца. Међутим, људи који су копали тунел испод султанове локације су ухваћени, због чега је Тимур појачао мере безбедности.

За приче да је Тамерлан султана водио свуда у кавезу на који би стао током јавних обраћања, а његову жену, српску принцезу Оливеру, учинио слушкињом која му доноси пехар са пићем, не постоје писани докази.

Султан Бајазит је у заробљеништву издржао седам месеци, када се разболео. Умро је највероватније од напада астме 3. марта 1403. године у Акшехиру у 42. години. Његово тело је донето у Бурсу и сахрањено у гробници поред џамије коју је саградио.

Постоји неколико прича које се везују за Бајазитову смрт. Једна је да је султана Тимур отровао, док друга каже да је извршио самоубиство тако што је попио отров из свог прстена. Ниједне нема у званичним историјским изворима.

Тимур није могао да порази османску војску и одустао је од идеје да крене на Европу.

После неколико година борбе између принчева, ствари у Османској држави су се вратиле на свој стари пут. Након ова кризе, после 50 година освајањем Цариграда је постала царство.

 

Nacionalna geografija

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име