Крај у сливу Моравице, са висовима Јавора и Голије, изнедрио је многобројне личности које су у два минула века оставиле дубок траг у националној борби за слободу и бекству из заосталости завичаја, али и дале допринос науци, култури, здравству Србије.

Животописе о прегнућима и судбинама сабрао је ивањички новинар Емилијан Протић (81) међу корице књиге „Знаменити Моравичани“.

– Чврсто сам се држао уверења да реч знаменит подразумева и обавезује на потпун склад етике и дела и да одабрани заслужују да буду пример свом роду – појашњава Протић.

Др Божо Спасовић, Фото Књига „Знаменити Моравичани“

Овај врлетни крај имао је пет академика. Ботаничар Недељко Кашанин и градитељ пруга Кирило Савић су научници светског гласа. Књижевни критичар Светислав Вуловић, економиста Стеван Р. Поповић и владика Јања (Јоаникије Нешковић) отварали су врата баштине и заузимали важне положаје.

Међу 48 биографија посебно место заузимају Моравичани који се нису препуштали судбини да буду мирни поданици, већ су народ предводили у кавгама са Турцима. Под Карађорђевим барјаком били су кнез Богдан из Кушића и Громо Милосављевић из Опаљеника, што је рано отишао „гори у хајдуке“, сачекујући зулумћаре у заседама.

– У преломним историјским тренуцима, кад је овај крај 1833. године припојен Србији, значајне улоге имали су Ђоко Јованчевић, први старешина моравичког краја и Симо Јаковић, оснивач варошице Ивањица, постављен за капетана указом кнеза Милоша.У незабораву је и мајор Михаило Илић, највећи јунак Јаворског рата (1876) – истиче аутор књиге.

Трагајући за сведочанствима, од заборава је сачувао заслуге десетак јунака из три рата с почетка 20. века, који су, са ретким изузецима, заборављени. Из вихора Другог светског рата Протић издваја три личности – Дражу Михаиловића, вођу Равногорског покрета и учитеља Недељка Стефановићa, с једне и народног хероја Милинка Кушића на другој страни. У борби за слободу народа нестали су у бездану братоубилачког рата, у гроб однели заблуде и идеале.

Властимир Парезановић, Фото Књига „Знаменити Моравичани“

Међу знамените претке хроничар ивањичког краја убраја „пелагићеваца“, сељака Миљка Савића из Свештице, као и народног посланика Петра Стевановића, са Буковице, кафеџију и трговаца племените душе, који се бринуо „о сиротом народу који је и друштвом и природом накарађен и оштећен“.

На страницама књиге су и Моравичани који су се школовали у „белом свету“. Универзитетски професор Бранислав Станојевић отворио је прву реуматолошку амбуланту у Србији, а Љубомир Ђоковић, из Радаљева, био је један од оснивача, професор и декан Стоматолошког факултета у Београду. Градитељ путева Живорад Ђукић истакао се у обнови земље после Другог светског рата.

Горштацима у сиромашном моравичком беспућу за срце су прирасли Божо и Драга Спасовић, лечећи више од 40 година од болести и епидемија. А Божо је универзитетску каријеру прекинуо, враћајући се у завичај.

Цмиљка Калушевић, Фото Књига „Знаменити Моравичани“

Шумарског инжењера Властимира Парезановића красила је предузимљивост у развоју локалне привреде. Пионир у обнављању и подизању шума, али и предано окупљајући кадрове, 1961. године основао је Комбинат за прераду дрвета. Петар Вуловић, професор Архитектонског факултета, пројектовао је низ зграда у завичају, а Цмиљка Цица Калушевић китила се одличјима пре више од пола века као државна репрезентативка у бацању копља и кошарци.

ПИОНИР

ДЕЧАК из Опаљника, Светозар Боторић, прешао је пут од сиромашног келнера до власника хотела „Париз“ на београдским Теразијама, где 1908. године отвара први стални биоскоп у Србији. Улажући средства у снимањe око 30 филмова, ангажује познатог француског сниматеља Луја де Боријеа. Са филмом „Живот и дела бесмртног Карађорђа“ постаје и први српски филмски продуцент – пише Емилијан Протић.

Светозар Боторић, Фото Књига „Знаменити Моравичани“

МОНАХ СА ДВА ДОКТОРАТА

У МАНАСТИРУ Тумане 1946. сахрањен је монах светитељ Јаков (Р. Арсовић), родом из Кушића. У Француској је, како наводи Протић, завршио два факултета и одбранио два доктората, један са тезом „Мисли Блеза Паскала“. Био је у дипломатској служби, а након сусретa са владиком Николајем Велимировићем кренуо је путем искушеника – мисионара. Замонашио се 1939. у Жичи,а касније, иако злостављан од власти, није се одрицао вере, ни проповеди.

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име