Прва забрана конзумирања кафе десила се 1511. године, када је вођа Меке Кхаир Бег, наредио да се затворе сва јавна места на којима се кафа продавала због тога што наводно наводи на грех, чиме су наводно били прекршени муслимански закони о конзумирању напитака.
Међутим, прави разлог лежао је у сазнању Кахир Бега да се нетрпељивост према његовој влади шири из места где је кафа била присутна и често конзумирана.
Многи исламски имами и учењаци веровали су да кофеин у пићима попут кафе и чаја има ефекте који мења ум.
Османски султан Мурат ИВ, који је владао током XV и XVI века, сматрао је испијање кафе неморалним. Веровао је да кафа подстиче пропадање друштва и раздор у Истанбулу. Кафа је за њега била толико озбиљан проблем да је њено испијање кажњивао смрћу.
Према појединим историјским извештајима, Мурат IV је наводно прерушен ишао улицама главног града и обезглављивао преступнике. Чак и да овај извештај није тачан, свакако говори о томе колико је проблем био велики. И он није био једини владар који је бранио испијање кафе, али је сматран најбруталнијим и најуспешнијим у својим напорима да забрани црни напитак.
Крајем XVI века, када је кафа напустила Блиски исток и први пут дошла у Европу, на производ се гледало са сумњом због његове халуциногене моћи. Вишак кофеина изазивао нервозу, дрхтавицу и аритмије – посебно тада када није било могуће филтрирати или балансирати састојке у смеши.
Такође, била је ту и чињеница да је кафа долазила од муслимана, што је навело италијанске католичке свештенике да пиће прогласе „сатанским“ и да нареде његову хитну забрану.
Ипак, чак и у јеку ове идеје, црквени поглавари су замолили папу Климента VIII да проба пиће, и на опште изненађење, допало му се. Папа је рекао да је „сатанино пиће“ превише укусно и да би било штетно и дозволио је његово конзумирање. Али постојао је услов – верници су имали дужност да кафу крсте и тако је преобразе у нешто хришћанско.
Изласку новог производа су се у почетку потивили и трговци вином и пивом. Популаризација кафе представљала је претњу за њих и није им се допала идеја да се људи окупе како би попили нешто безалкохолно. Кафа је била добра за енергију, чинила је људе буднијима, фокусиранијима и спремниијима за рад – све оно што пиво и вино нису могли да пруже.
Крајем 1600-их, лондонске кафетерије биле су омиљено окупљалиште политичара и писаца.
„За разлику од таверне, пивнице или гостионице“, пише историчар Брајан Кауен за Smithsonian Magazin, кафетерија је „била нова институција“. Иако су места на којима се испијала кафа била уобичајена у арапском свету већ стотинама година, кафа је била нова у Британији. Прве кафетерије отворене су 1650-их. До 1663. године, пише Метју Грин за Тхе Телеграпх, постојале су 82 кафетерије у центру Лондона. Али са овим популарношћу дошло је до реакције: у урнебесном памфлету објављеном 1674, група жена је иступила против „новог, одвратног, паганског пића званог кафа“.
Тешко је рећи да ли су писци Женске петиције против кафе заправо биле жене, пише историчар Стив Пинкус. Вероватније је, пише он, да су сатире написане да би кафетерије постале непопуларне јер су их припадници власти доживљавали као места политичких немира. На пример, Чарлс ИИ је годину дана касније чак покушао да забрани кафетерије.
У Женској петицији наводи се да је испијање кафе толико интелектуална и женствена забава да је учинила њихове мужеве импотентнима и „неплодним као оне пустиње одакле се каже да је донета та несрећна бобица.“ (Иако су земље из којих долазила кафа биле углавном плодне).
У петицији је такође писало да кафа чини мушкарце превише причљивим: „они пију мутну воду и мрмљају безначајне ствари“, пишу анонимни аутори.
И пруски краљ Фридрих Велики био је један од владара који је бранио кафу својим грађанима.
Крајем 1700-их, краљ је успоставио државни монопол на увоз кафе и одредио да, иако је аристократија могла да ужива у производу, обичан народ то не може због случајне штете коју би конзумација могла да изазове.
Једном приликом Фридрих II Пруски је нагласио супериорност пива и вина над кафом, позивајући се на патриотизам, рекавши да су многе битке добијали војници храњени пивом.
Фридрих је све до смрти водио кампању против кафе, критикујући је и подижући порезе како би је склонио од руку обичних људи. Из тог разлога је дуги низ година потрошња кафе широм Пруске нагло опала.
Од смртне казне, као у Османском царству, до казне за жене би се усудиле да да пробају ово пиће у Европи, кафа је прешла дуг пут да постане миљеница људи широм света.
nationalgeographic