Црква је пре свега Дом, саборни Дом свих Хришћана који су истовремено и удови тела Христовог. А ради чега долазимо у било који дом? Да бисмо општили, били заједно са његовим домаћином. Општење, као што је познато, обично се збива за трпезом, за обедом, јер су тада људи једни другима најближи.
Тако је и у Цркви: тамо општимо са Домаћином – Христом Богочовеком, Који нас је позвао да учествујемо у Његовој Трпези Царства Божијег и вечнога живота, Који нас је удостојио седења за том Трпезом, иако смо тога потпуно недостојни, ма колико се трудили и врлински живели, Који нам је на Трпези понудио Своје Тело и Крв као храну и пиће спасења и обожења и живота вечнога.
Евхаристијска Трпеза са којом општимо и заједничаримо са Богом јесте Трпеза царства Божијег, која је циљ свеколиког нашег историјског постојања, а Царство Божије није ништа друго до непрестано причешћивање љубављу Божијом, животом Божијим, савршенством Божијим. Љубав, живот, савршенство Божије јесте оно што предокушамо у Светој Евхаристији, у Светом Причешћу. Радост Царства Божијег је оно што свим бићем својим осећамо, што опитно доживљавамо на свакој Светој Литургији.
Зато долазимо на Свету Литургију као у свој Дом: да општимо, да будемо заједно са Домаћином Цркве, Који је и Домаћин створенога света, јер је Творац, Промислитељ и Спаситељ тог света.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
