Људи често искаљују бес на недужне особе, а не на оне који су узроковали њихову фрустрацију. Ова појава, позната као дислоцирана агресија, чешћа је код особа са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма
Дислоцирана агресија јавља се када неко искаљује свој бес на недужну особу, уместо на онога ко је узроковао фрустрацију. Особе са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма чешће показују овај облик агресије. Друштвени трендови, попут пораста стопе самоубистава и зависности, могу такође, бити знак дислоциране агресије.
Када људи након неке конфликте ситуације постану лоше расположени, често „искаљују“ свој бес на невиним особама попут чланова породице или пријатеља. Овакво понашање познато је као дислоцирана агресија, психолошки феномен који подразумева усмеравање љутње на недужне особе, док се прави узрок фрустрације избегава. Често се дешава да се жртве агресије не суочавају са правим узрочником (провокатором), већ малтретирају слабије од себе како би смањиле стрес који носе.
Неки истраживачи верују да је ово еволутивна особина. На пример, код агресивних пастрмки смањује се ниво стреса када уоче социјално подређене рибе – потенцијалне лаке мете – што их на неки начин смирује.
Где се дислоцирана агресија често може уочити?
Уобичајени примери дислоциране агресије укључују породично насиље (отприлике 1 од 3 жене и 1 од 10 мушкараца старијих од 18 година доживело је породично насиље) и агресивно понашање у саобраћају ( где је 82% људи признало је да је починило акт саобраћајне агресије у претходној години, а број пријављених случајева се повећао за 500% у последњих 10 година). Дакле, ако ваш партнер или пријатељ изненада бесни или вас претекне опасан возач, размислите о дислоцираној агресији.
Које особе су склоне дислоцираној агресији?
Особе са особином „благости” ређе искаљују свој бес на другима. Ова особина укључује људе који су емпатични, саосећајни, искрени и кооперативни. Супротно томе, особе које су сумњичаве, себичне, непријатељски настројене или неосетљиве чешће искаљују свој бес на невиним особама. Ове особе су мање флексибилне у свом размишљању, због чега не могу лако да отпусте бес, па га усмеравају на слабије од себе.
Такође, склони су импулсивном понашању. Недавна истраживања показала су смањену повезаност између кључних регија мозга задужених за контролу импулса. Алкохол је још један окидач за дислоцирану агресију.
Улога нарцизма у дислоцираној агресији
Нарцисоидне особе представљају прототип контрадикторности – с једне стране су доминантне и самопоуздане, а с друге стране несигурне и реактивне. Када им је его угрожен, често нападају слабије од себе како би игнорисали или умањили претњу.
Теза о друштвеним трендовима
Данас живимо у свету политичке, научне и социо-економске поларизације. У корену овог тренда може бити нарцистичка потрага за потчињенима, као начин за искаљивање агресије. Свака страна види другу као инфериорну и тиме искаљује бес, уместо да реши сопствену психолошку бол.
Повеређивање себе кроз дислоцирану агресију
У протекле две деценије, стопа самоубистава порасла је за 33 процента. Према подацима Светске здравствене организације, самоубиство је други водећи узрок смрти међу младима, узрокован несигурношћу у вези са животом. Такође, расте број аутоимуних болести и смрти повезаних са опиоидима.
Сви ови феномени, иако се чине неповезани, можда имају заједнички фактор – повређивање себе. Поларизација у друштву није толико заштитна колико се чини, и можда је најопаснији облик дислоциране агресије заправо усмерен ка себи.
Шта се може предузети?
Први корак је препознати дислоцирану агресију као склоност и запитати се да ли повређујемо себе али и друге, игноришући је. Други корак је одустати од идентификовања са поларизованим групама, како бисмо се поново повезали са сопственом индивидуалношћу. На крају, уместо да се боримо против сопствене трауме, треба тежити досезању својих највећих могућности.
eklinika.telegraf
