Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu (u onim granicama gde su živeli Srbi pravoslavne, katoličke i muhamedanske vere) mi smo stvorili Jugoslaviju i postali okupatori i robovi u rođenoj zemlji.

Posle velike pobede, mi Srbi, izgubili smo svoju državu i tako prestali da budemo Srbi i počeli da se nazivamo nekakvim jugoslovenima (što se primilo samo kod nas Srba, ne i kod hrvata i slovenaca) i ušli u zajednicu sa onima koji su nas klali i ubijali… oni su nas samo iskoristili za stvaranje svojih država, koje su danas skoro etnički čiste od Srba.

Krvlju našeg naroda i gubitkom vekovnih teritorija smo platili laži o jugoslovenstvu.

Jugoslovenska ideja se začela i razvijala tokom XIX veka. Pečat smo stavili Niškom i Krfskom deklaracijom na odricanje od Srpstva.

Presudnu ulogu u borbi za oslobođenje i stvaranje zajedničke države 1914. godine preuzela je na sebe Kraljevina Srbija.

Srpska vojska i njen narod podnele su u Velikom ratu velike žrtve (oko 1.250.000).

A veliki deo srpskih žrtava izgubljen je u borbama protiv Hrvata (naravno i od austrougara) na Ceru i Kolubari gde su bili poraženi od junačke Srpske vojske.

Posle Velikog rata u Srbiji se našlo 500.000 ratne siročadi i veliki broj invalida.

Tito, nišani srbe… kao austrougarski kaplar

A bili smo i na nišanu našeg nam „voljenog“ maršala Tita. Tito je učestvovao u pohodima najozloglašenije austrougarske 42. vražje divizije i da je za učešće u ratu protiv Srbije dobio unapređenje.

Najveća tajna koju je Josip Broz Tito morao da sakrije kako bi se srpskom narodu nametnuo kao vođa i „najveći sin“ deo je njegove vojničke biografije iz Prvog svetskog rata i učešće u austrougarskoj kaznenoj ekspediciji na Srbiju. Taj naš ,,voljeni“ Tito učestvovao je u kaznenoj ekspediciji kao austrougarski kaplar na Srbiju, početkom 1914. otišao je na srpski front kao vodnik, gde je ostao do drugog odstupanja austrijske vojske u decembru iste godine.

Šta se to desilo sa Srbima pa da baš njega i danas oplakujemo, pitanje koje će me uvek brinuti, zbog našeg opstanka.

Prvog decembra 1918. godine (dogodila se velika zabluda, koju za posledicu imamo i dan-danas) regent Aleksandar Karađorđević proglasio je ujedinjenje Kraljevine sa državom Slovenaca, Hrvata i Srba. Nova država dobila je zvaničan naziv Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kraljevina SHS bila je heterogena zajednica sa stanovništvom različite tradicije, običaja, kulture, vere, monetarnog i poreskog sistema. U zemlji su delovale sledeće verske organizacije: srpska pravoslavna crkva, katolička crkva i islamska verska organizacija.

Vojvoda Živojin Mišić kroz razgovore sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima…  Rekao je: «Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi…»

Vojvoda je predložio da im se odmah da država, nezavisna samouprava «pa neka lome glavu kako znaju».

Najtragičnije je bilo marta 1919. kada je prestala da postoji srpska vojska, ta Srpska junačka vojska! I srpska zastava je zamenjena novom, sve te ratne zastave srpske vojske otišle su u muzej. Zamenile su ih nove!

Više od 2500 nekadašnjih oficira Austro-ugarske  postali su komandni kadar nove vojske Srba, Hrvata i Slovenaca, tako smo mi prihvatili dželata za brata, i zaboravili sva klanja, ubijanja,  strahote, patnje i smrzavanja od ,,brata“ dželata.

Posebnu temu za pisanje zavređuje i skandalozni kurs po pitanju plaćanja tuđih dugova u Kraljevini SHS  od četiri krune za jedan dinar, mi u tom periodu kao da smo bili omađijani jugoslovenstvom! Prihvatali smo što teško ko bi prihvatio… zarad bratstva i jedinstva sa dželatom.

Sad možemo slobodno da kažemo  – VELIKA GREŠKA  za srpski narod.

Nažalost, ono što je dobijeno u ratu, srpski narod je gubio u miru. Kada sudbinu u ruke uzmu ljudi koji iz ličnih ili političkih interesa određuju sudbinu drugih ljudi, pa i celog naroda, postoji dilema – da li je moglo biti sve drugačije?

Kao narod, kao nacija, mi smo na kraju Drugog svetskog rata izgubili sve što je srpski narod izgrađivao kroz vekove. Ama baš sve smo izgubili.  Korene propasti možemo tražiti u   mračnim organizacijama sveta, u dve internacionale: vatikanska internacionala, i komunistička internacionala – Kominterna, nastala u Moskvi 1919. god, a koreni joj potiču iz Vatikana.

Veliko je pitanje da li bi bilo Jasenovca, Tita, komunizma, bratoubilačkog rata, Oluje, Bratunca, Kosmetskog etničkog čišćenja od Srba, NATO agresije i otimanje Kosmeta?

Za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo podela…partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci (sve sami SRBI)… posle rata jugosloveni… a nadam se sad samo SRBI… pa valjda smo nešto naučili… nećemo se valjda opet deliti… a istinu moramo znati i iz nje nešto naučiti… grešili smo i ispaštali… jedino šta nam je ostalo je da budemo jedinstveni i iskreni… praštajmo na sopstvenim greškama, SRBI smo !!!

Mi Srbi smo pristali i na drugo pismo  Novosadskim dogovorom 1954. god , tada smo se dogovorili, na našu štetu, da imamo srpskohrvatski / hrvatskosrpski jezik , to je bilo komunistički vrlo mudar  način za zamenu srpske ćirilice okupacionom (hrvatskom) latinicom iz vremena Prvog svetskog rata, kada je okupator u Srbiji  zabranio srpsko pismo i, umesto njega, naredio abecedno hrvatsko pismo Hrvata za pisanje jezika Srba. Otuda danas i novi jezici, hrvatski, bošnjački, crnogorski… koji su proizašli iz Srpskog jezika.

O pogromu Jevreja zna ceo svet, o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša. Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic. ZAŠTO JE TO TAKO?

MNOGO BOLJA IDEJA JE BILA NAČERTANIJE… 

„Načertanije” (nacrt) je nekadašnji tajni „program spoljašnje i nacionalne politike Srbije” (koju kao takvu na žalost Srbija nema od početka 20. veka), koji je krajem 1844. godine napisao ministar unutrašnjih dela Ilija Garašanin.

Prema „Načertaniju”, Srbija bi trebalo da radi na oslobađanju Srba i ostalih Slovena i na pripajanju susednih oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore i delove današnje Severne Albanije (što je podrazumevalo i Kosovo i Metohiju), tada pod okupacijom Osmanskog carstva, te kasnije i Srema, Bačke i Banata, tada u sastavu Austrougarske. Glavna propagandna aktivnost Srbije bi se zasnivala na pripremanju stanovništva ovih oblasti na sjedinjenje sa Srbijom.

Na tom temelju treba ponovo podići veliku srpsku državu.

Bilo je prilike…

LAKO JE DANAS UNIŠTITI NAROD…

Ako hoćete da uništite jedan narod… uništite njegovu istoriju i izmenite svest narodu, tako će se pomutiti i razum… tu vam rat nije potreban!!! To se nažalost nama dešava skoro jedan vek… vreme je da se rasvestimo!!! Ko razume… razumeo je.

Po mom mišljenju bila bi mnogo bolja situacija za nas SRBE da se nije desio 1. decembar 1918. god, i megalomanska ideja kralja Aleksandra Karađorđevića (čitaj Vatikana i masonerije)… ipak, on nosi veliku krivicu za sve događaje posle njegovog ubistva a većina gore navedenog ne bi se ni  dogodila… (verujem da  je želeo dobro Srbiji, ali megalomanija i moćni ,,saveznici“ su trasirali loš put srpskom narodu).

I za kraj bih dodao da Srbija nije zemlja koja je izgubila četiri rata, nego zemlja koja je sahranila četiri carstva. Tu je možda njihova muka, prema nama…

ZAŠTO JE SRBIN, GEDŽA, TAJ SRPSKI JUNAK I DOMAĆIN PRIHVATIO DA BUDE JUGOSLOVEN, i da se odrekne SRPSTVA i ćirilice, a posle Drugog rata, krio se i kad je proslavljao KRSNU SLAVU… na to pitanje nemam odgovor!

Svakako da Gedžu srbina niko nije ni pitao… svakako da on nije kriv, već takozvana srpska ,,elita“ i ,,inteligencija“… ali, taj Gedža je menjao i mnoge vladare, jurišao u boj protiv moćnijeg i brojnijeg od sebe, a i mirno odlazio u pakao Jasenovca a kasnije i na Goli otok…!!!

Danas, svi vekovni izrodi srpski, koji su stvarali neke nove nacije i dalje ih stvaraju, govore uistini srpskim jezikom, samo što ga ne zovu više srpski, već su izmislili nova imena za stari jezik naših, a i svojih, predaka!

A u slučaju ponovnog spajanja i ujedinjenja sa ,,braćom“… bilo bi nas onoliko koliko bi moglo da stane ispod tri šljive.

BEZ KRALJA ZA NAS NE VALJA

Kruna kralja Petra I Karađorđevića

Uveren sam da bi ponovno uspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije bio trenutno najbolji način spajanja tradicionalnih, vekovnih vrednosti našeg naroda i njegove slavne prošlosti sa novim vremenom, jer se raskid sa tradicijom nikada nije pokazao dobrim po jedan narod, naročito ne naš. Tako bi možda i smanjili podele u narodu. I pored grešaka koje je kraljevina imala, ali ne i sa lošom namerom. U tom periodu grešaka, stvaranja Kraljevine SHS bile su takve okolnosti, za šta je potrebna temeljna diskusija.

Ustavna, parlamentarna monarhija pruža stabilnost, jedinstvo i kontinuitet. Takođe je garant demokratije i ljudskih prava! Države koje su očuvale svoju tradiciju i ugradile je u moderno doba danas su najrazvijenije na svetu,  Velika Britanija, Norveška, Švedska, Španija, Belgija, Holandija, Danska, Kanada, Australija, Monako, Japan. Monarhija je potrebna i Rusiji. Svakako, veze na tim dvorovima imali bi svoj značaj, kao i što su imali i imaju.

Na taj način raščlanila bi se moć vlasti.

KRALJ – KRUNSKI SAVET – PATRIJARH – PREMIJER IZ NARODA – PARLAMENT – NARODNE POLITIČKE STRANKE… I NARAVNO USTAV.

Tako bi imali jasne okvire i nacionalnu strategiju.
Bitna je KRUNA I MONARHIJA… oteta 1945. god, zato je treba vratiti i o tome trezveno razmisliti. I naravno referendum.

Jasno je da smo daleko od MONARHIJE… ali ka tome treba svakako težiti.

SAMOPORICANJE

Mi kao da nismo svesni te težine, istorija je temelj kao i jezik, naravno uz PRAVOSLAVNU VERU… sve ostalo je nadogradnja. Ako taj temelj uzdrmamo i ako je satkan budalaštinama i lažima neće nam biti dobro u budućnosti. Ako kroz udžbenike istorije i srpskog jezika ne usadimo generacijama ljubav prema domovini, rodoljublju… nema boljitka za sve nas.
Sa naše strane, tragična nam je naša SRPSKA ISTORIJA po pitanju odricanja i samoporicanja.

Šta se to dešava sa nama kroz vekove, a i danas?
Hoćemo i težimo da postanemo ono što nismo i što ne možemo biti, a sve zarad sitnih dnevnih i ličnih interesa.
Pa tako, danas ,,SRBI“ Srbima kreče u belo trobojke i otimaju Svetinje.
Srbi (izrodi) su nas klali i u Jasenovcu (50 posto ,,SRBA“ katolika u Hrvatskoj, ko su oni danas i gde su?)…
Šta su radili Srbi islamisti Srbima u BiH (kroz istoriju)?
Šta je sa Srbima u STAROJ SRBIJI, danas Makedoniji? Koliko ima Srba pošiptarenih na Kosmetu (iz koje porodice je Jašari, Tači…)? Makedonija, šta se desilo sa tim Srbima, ko su oni danas?
Šta su radili srbi-komunisti svojoj braći i svom narodu?
Šta je sa srbima iz Skadra i severnog dela Albanije?
Tako da ovi ,,srbi“ – milogorci i njihove namere ne treba da čude mnogo.
Olako su od Srba nastajali Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci… bez ikakvog otpora u matici da se to spreči, kroz vekove.

Zato nam je potrebno sabranje i novo ujedinjenje. Moramo da radimo na novom nacionalnom programu koji nemamo od Načertanija…. i da više radimo po pitanju Srpske istorije u svim krajevima gde žive Srbi, a ne da gledamo i ćutimo na prekrajanja i otimanja istorijskih činjenica, tu moramo burno i glasno da reagujemo, da nas i svet čuje (kao što čuje i one koji kradu i krivotvore).

Ko nam danas umanjuje broj žrtava u Jasenovcu? Tu je i srpska tragedija.
Što više filmova, dokumentaraca, knjiga, časopisa, prevedenih na strane jezike. Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti a to je solidarnost. Nesrećnicima koji su nastradali, ta solidarnost danas ne znači mnogo ali bi značila njihovim porodicama.

Mi ni danas nemamo „MEMORIJALNI CENTAR SVIM SRPSKIM ŽRTVAMA“. Ko nam to brani, koga se plašimo, kome se dodvoravamo… čega se stidimo? Sramno je da ga odavno nismo već sagradili. Ugledajmo se na Jevreje koji sa posvećenošću čuvaju od zaborava svoje žrtve. Spomenik žrtvama genocida, kao simbol i opomena, trebalo bi da podseća na Jad Vašem u Jerusalimu, kao što on podseća Jevreje na njihovo stradalaštvo.

 

Đorđe Bojanić

 

Srpska istorija

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime