Погл. III – Расправа. Перпетуа је поново искушана од оца. Њена трећа визија, у којој је одведена у борбу против Египћанина. Она се бори, побеђује и прима награду.
1. „Поново, после неколико дана, Пуденс, војник, помоћник надзорника20 затвора, који је почео да нас цени са великим поштовањем, видећи да је велика сила Божија у нама, допусти многој браћи да нас виде, да би се и ми и они могли међусобно освежити. А када се приближио дан извођења, мој отац – изнемогао патњом – уђе к мени, и поче да чупа браду и да се баца на земљу на лице своје и да прекорева своје године и да изговора такве речи које би могле покренути све створено. Туговала сам за његовом несрећном старошћу.21
2. „Дан пре тога када је требало да се боримо, видела сам у визији да је ђакон Помпоније дошао овамо на капију затвора и жестоко покуцао. Изађох к њему и отворих му капију; и био је обучен у богато украшену белу хаљину, и имао многоструке каликуле.22
И рекао ми је: „Перпетуа, чекамо те; дођи!’ И он ме ухвати за руку и почесмо да пролазимо кроз груба и вијугава места. Тек што смо без даха стигли у амфитеатар, изведе на сред арене и рече: „Не бој се, ја сам овде са тобом и радим са тобом.“ И отиде. И зачуђено сам посматрала огроман скуп. И пошто сам знала да сам дата дивљим зверима, чудила сам се да дивље звери још нису пуштене на мене. Тада је изашао против мене неки Египћанин, ужасног изгледа, са својим присталицама да се бори са мном. И дођоше ми, као моји помагачи и храбри, лепи младићи; и свукоше ме и постадох човек.23
Тада су моји помоћници почели да ме трљају уљем, као што је обичај за борбу и видела сам тог Египћанина с друге стране како се ваља у прашини.24 И изиђе један човек, чудесне висине, тако да је чак прешао врх амфитеатра и носио је широку тунику и пурпурну хаљину са две траке преко средине груди и имао је калкуле различитих облика, направљене од злата и сребра; и носио је штап, као да је дресер гладијатора и зелену грану на којој су биле златне јабуке. И позвао је на тишину и рекао: „Овај Египћанин, ако победи ову жену, убиће је мачем; а победи ли она, примиће ову грану.“ Затим је отишао. И ми смо се приближили једно другом, и почели да задајемо ударце. Хтео је да ме ухвати за ноге, док сам му ја петама ударала по лицу; и ја сам била подигнут у ваздух и почео сам тако да га гурам као да одгурујем земљу. Али када сам видела да је дошло до неког кашњења, спојила сам руке тако да провучем прсте једне кроз друге; и ухватила сам га за главу, и он је пао ничице, и ја сам га газила по глави. [Пса_44:5; Пса_60:12; Пса_91:13; Пса_108:13] И народ је почео да виче, а моје присталице ликовале. И пришла сам тренеру и узела грану; и он ме пољубио и рече ми: ‘Кћери, мир с тобом!’ и почех да идем славно до Санавиварских капија.25 Тада сам се пробудила и схватила да се не борим са зверима, него против Ђавола. .
Ипак сам знала да ме чека победа. Ово, до сада, збило се неколико дана пре извођења; али оно што је прошло на самом извођењу следи…
Погл. IV – Расправа. Сатурус, у визији, и Перпетуа ношени анђелима у Велику светлост, прослављени као мученици. Биће доведени до Престола Божијег, примљени су пољупцем. Они мире епископа Оптата и презвитера Аспасија.
1. Штавише, такође је блажени Сатурус испричао ово своје виђење, које се сам обавезао да напише: – „Ми смо патили“, каже он, „и изиђосмо из тела и почеше да нас носе четири анђела на исток; и руке њихове нас нису дотакле. И плутали смо не лежећи, гледајући нагоре, као да се пењемо уз благу падину. И ослобођени смо коначно видели прву безграничну светлост; а ја сам рекао: „Перпетуа!“ (јер је била уз мене), „ово је оно што нам је Господ обећао; примили смо обећано.“
И док нас носе та иста четири анђела, указује нам се огроман простор који је био попут врта задовољства, са ружама и свим врстама цвећа. И висина дрвећа била је по мери чемпреса, и лишће им је падало26 непрестано. Штавише, тамо у врту задовољства појавила су се четири друга анђела, светлија од претходних, који су нам, када су нас видели, указали част и рекли осталим анђелима: „Ево их! Ево их!“ са дивљењем.
И она четири анђела која нас родише, уплашивши се јако, спустише нас; и пређосмо пешке преко једног стадија широког пута. Тамо смо нашли Јокунда и Сатурнина и Артаксија који су претрпели исто прогонство и спаљени живи; и Квинта, који је и сам као мученик преминуо у тамници. Питали смо их где су остали. А анђели нам рекоше: „Дођи прво; уђи и поздрави свог Господа.“
2. „И приближисмо се месту, чији су зидови били такви као да су изграђени од светлости; а пред вратима тога места стајала су четири анђела, који су у беле хаљине облачили оне који су улазили. И обучени, уђосмо и видесмо безграничну светлост, и чусмо уједињени глас неких који без престанка говораху: „Свет! Свет! Свет!“27
И усред тог места видели смо као да седи сива човека, снежнобеле косе, и младалачког лица; а ноге његове нисмо видели. А с његове десне и с леве стране бејаху двадесет и четири старца, а иза њих стајаше многи други. Уђосмо са великим чудом, и стадосмо пред Престо; и четири анђела су нас подигла, и ми смо Га пољубили, и Он је прешао руком преко нашег лица. А остали старци нам рекоше: „Устанимо“, и ми устадосмо и помиримо се. И рекоше нам старешине и уживајте.“ А ја рекох: „Перпетуа, имаш шта си желела.“ А она ми рече: „Хвала Богу, да радосна као што сам била у телу, још радоснија сам сада овде.“
3. „И изиђосмо, и видесмо пред улазом Оптата епископа с десне стране и Аспасија презвитера, учитеља28 с леве стране, издвојене и тужне; а они се бацише пред наше ноге и рекоше нам: „Вратите мир међу нас, јер одосте напред и остависте нас овакве.“ А ми им рекосмо: „Ниси ли ти отац наш, а ти наш презвитер; зар ви треба да нам се баците пред ноге?“ И клањасмо се, и загрлисмо их; и Перпетуа је почела да разговара с њима, раздвојисмо се од њих у башти за уживање испод дрвета руже. И док смо разговарали с њима, анђели им рекоше: ’Пустите их да се окрепе; 29 и ако имате несугласице међу собом, опростите једни другима.‘ И отераше их. А они су рекли Оптату: ’Укори свој народ, јер се окупљају код тебе као да се враћају из циркуса и свађају се око лажних ствари.’ И тада нам се учинило као да ће затворити врата. И на том месту почесмо препознавати многу братију, штавише и мученике. Сви смо били нахрањени неописивим мирисом, који нас је задовољио. Тада сам се радосно пробудио.”
Погл. V – Аргумент. Секундул умире у затвору. Фелицитас је трудна, али са многим молитвама рађа у осмом месецу без патње; храброст Перпетуе и Сатуруса несломљена.
1. Горе су биле истакнутије визије блажених мученика Сатура и саме Перпетуе, које су се они сами обавезали да напишу.30 Али Бог је позвао Секундула, док је још био у тамници, ранијим изласком из света, не без милости , како би дао и зверима предах. Ипак, чак и ако његова душа није признавала разлог за захвалност, његово тело сигурно јесте.
2. Али поштујући Фелициту (јер се и њој на исти начин приближила милост Господња), када је већ била осам месеци трудна (јер је била трудна када је ухапшена), како се ближио дан извођења била је у великој тузи да због трудноће не буде поштеђена – јер труднице не смеју да буду јавно кажњене – и да не би пролила своју свету и безгрешну крв касније међу некима који су били зли. Штавише, и њени сабраћа мученици су се болно растужили да не оставе тако изврсног пријатеља и сапутника самог на путу исте наде.
Стога су, удруживши свој заједнички вапај, излили молитву Господу три дана пре извођења. Одмах после њихове молитве су је спопали болови, и када је, са тешкоћом природном за осмомесечни порођај, у труду око рађања она туговала, неки од слугу Катарактарија31 јој рече: „Ти која си у таквој патњи сада, шта ћеш кад будеш бачена зверима, које си презрела када си одбила да принесеш жртву?“
А она је одговорила: „Сада ја трпим оно што трпим; али тада ће у мени бити други, који ће страдати за мене, јер ћу и ја пострадати за Њега.” Тако је родила девојчицу, коју је нека сестра васпитала као своју кћер.
3. Од тада је Дух Свети дозволио, и дозволом пожелео, да радња тог извођења буде записана, иако смо недостојни да довршимо опис тако велике славе; ипак се повинујемо као заповести преблажене Перпетуе, и њеном светом поверењу и додајемо још једно сведочанство о њеној постојаности и њеној узвишености ума.
Док је трибун према њима био строжији, јер се, по наговештајима извесних лажљивих људи, плашио да не буду повучени из затвора неком врстом магијских загона, Перпетуа му је одговорила бацивши му се у лице и рекавши: „Зашто нам барем не дозволиш да се окрепимо, будући упитни као што јесмо најплеменитијем Цезару и да се морамо борити на његов рођендан?32 Или није на твоју слава ако снажнији будемо том приликом изведени?“ Трибун задрхта и поцрвени и заповеди да их треба чувати са више људскости, па је дато допуштење њиховој браћи и осталима да уђу и да се окрепе са њима; чак и сам чувар затвора поверова им сада.
4. Штавише, претходног дана, када су у том последњем оброку, који називају бесплатним оброком, учествовали колико су могли, не као бесплатној вечери, већ агапеу; са истом одлучношћу изговарали су такве речи народу, противстављајући пред њих суд Господњи, подносећи сведочанство радости њихове страсти и смејући се радозналости људи који су се окупили; док је Сатурус рекао: „Сутра вам није довољно да са задовољством гледате оно што мрзите. Данас пријатељи, сутра не-пријатељи. Ипак, пажљиво посматрајте наша лица, да бисте их препознали на тај судњи дан.”
Тако су сви отишли оданде запрепашћени и многи повероваше.
Погл. VI – Расправа. Из затвора их радосне воде у амфитеатар, посебно Перпетуу и Фелицити. Сви одбијају да обуку непристојну одећу. Бичевани су, бачени су дивљим звери. Сатурус је двапут неповређен. Перпетуа и Фелицита су бачени на земљу; позване су назад на Санавиваријску капију. Сатурус рањен од леопарда, опомиње војника. Оне се љубе и побијене су мачем.
1. Заблистао је дан њихове победе и они су кренули из затвора у амфитеатар, као на скуп, радосни и блиставих лица; ако се прилика смањивала, то је било од радости, а не од страха. Перпетуа је следила мирног погледа, корака и хода као матрона Христова, љубљена Божија; укрштајући сјај својих очију са погледима свих.
Штавише, Фелицити, радујући се што је безбедно родила да би се борила са дивљим зверима; од крви и од бабице до гладијатора да се умије после порођаја водом другог крштења. И када су доведени до капије и присиљени да обуку одећу – мушкараца, ону Сатурнових свештеника, и жене, ону оних које су били посвећени Церери – та жена племенитог ума се одупирала до краја са постојаношћу. Јер она је рекла: „Сами дођосмо овако далеко, из овог разлога, да наша слобода не би била ограничена. Из тог разлога смо се предали, да не бисмо урадили нешто попут овога: о томе смо се договорили с вама.” Неправда је признала правду; трибун је попустио пред њиховим довођењем једноставно као и они. Перпетуа је певала псалме, већ газећи главу Египћанину; Ревокат, и Сатурнин и Сатурус говораше народу о овом мучеништву. Када су дошли пред Иларијана, покретом и климањем главом почели су да говоре Иларијану: „Ти нам судиш“, кажу они, „а Бог ће судити теби“.
На то је светина, огорчена, захтевала да буду мучени бичевима док су пролазили кроз венаторе.33 И заиста су се радовали што су се удостоји неког од страдања свог Господа.
2. Али Онај који је рекао: „Тражите, и добићете,“ (Јован 16:24) дао им је када су тражили, ону смрт коју је свако желео. Јер када су у било ком тренутку међу собом расправљали о својој жељи у погледу свог мучеништва, Сатурнин је заиста изјавио да жели да буде бачен зверима; несумњиво да би могао носити славнију круну. Стога су на почетку извођења он и Ревокатус бејаху бачени леопарду, а касније током страдања их је малтретирао медвед. Сатурус, међутим, није имао већу одвратност од медведа; али је замишљао да ће му крај бити једним угризом леопарда. Дакле, када је била пуштена дивља свиња, ловца који је набавио тог вепра је та иста звер убола, и умро је дан после представе.
Само Сатурус је био издвојен; а када је био везан за под у близини медведа, медвед није хтео да изађе из своје јазбине. И тако је Сатурус по други пут остао неповређен.
3. Штавише, за младе жене ђаво је припремио веома жестоког бика, посебно за ту сврху, противно обичајима и супротстављену њиховом полу. И тако, огољени и обучени мрежама, изведени су. Становништво је задрхтало када је видело једну младу жену деликатног облика, а другу са грудима које су још увек бујале од недавног порођаја. Дакле, колико се сећамо, нису били везани.34
Перпетуа је прво уведена. Била је бачена и пала је на недра; и кад је видела да јој је туника поцепана са бока, навукла је преко себе као вео за себе, више водећи рачуна о својој скромности него о својој патњи. Затим су је поново позвали и завезали јој рашчупану косу, јер мученици није приличило да страда рашчупане косе, да се не би појавила као да тугује у својој слави. Тако је устала и када је видела да је Фелицити оборена, пришла је, пружила јој руку и подигла је. И обе стадоше заједно, а пошто бруталност становништва беше умирена, позване су на Санавиварску капију. Тада Перпетуу прихвати неки катихумен, по имену Рустик, који се држаше близу ње; а она, као из сна пробуђена, тако дубоко у духу и у заносу, поче да огледа око себе и да на запрепашћење свих говори: „Не могу да кажем када ће нас извести пред тог бика.”
А када је чула да се то већ догодило, није веровала35 све док није приметила извесне знаке повреде на свом телу и на одећи и није препознала катихумена. Након тога, доводећи тог катихумена и брата да приђу, она им се обратила говорећи: „Стојте чврсто у вери и љубите једни друге сви, и не саблажњавајте се на моја страдања.“
4. Исти Сатурус на другом улазу ободрио је војника Пуденса, рекавши: „Свакако сам овде, као што сам обећао и прорекао, јер до овог тренутка нисам осетио никакву звер. А сада верујте свим својим срцем. Ево, идем до те звери и бићу уништен једним угризом леопарда.” И одмах по завршетку извођења бачен је на леопарда и једним угризом био је окупан таквом количином крви, да народ викаше док је умирао сведочанство његовог другог крштења: „Спашен и умивен, спасен и умивен.“36
Јасно је да је сигурно био спасен онај који је прослављен у таквом спектаклу. Затим је војнику Пуденсу рекао: „Збогом, и запамти моју веру и нека те ствари не узнемиравају, него те утврђују.” И у исто време узео му је прстен са руке и вратио му га окупаног у својој рани оставивши му наследни знак и успомену на своју крв. А онда је беживотан бачен са осталима да буде исечен на уобичајеном месту.
А када их је светина позвала у средину, како би, док им мач продре у тело, гледали у очи оне с акојима умиру, они су сами од себе устали и пребацили се где је народ желео, али су се најпре целивали, да би целивом мира завршили своје мучеништво.
Остали су, заиста, непомични и у миру примили ударе мача; много више Сатурус, који се први попео на лествицу и први предао свој дух, јер је и он чекао Перпетуу. Али Перпетуа, да би могла осетити бол, прободена између ребара, повикала је из свег гласа и сама прислонила задрхталу десницу младог гладијатора на своје грло.37 Вероватно таква жена не би могла бити убијена ако она сама то није дозволила, јер су је се нечисти духови бојали.
О најхрабрији и блажени мученици!
О, заиста призвани и изабрани у славу Господа нашег Исуса Христа!
Ко велича и поштује и метанише свакако треба да прочита ове примере на изградњу Цркве, да и нове врлине, не мање од древних,сведоче да један те исти Дух Свети делује увек и сада; Бог Отац Сведржитељ и Син Његов Исус Христос Господ наш, чија је слава и сила бескрајна у векове векова. Амин.
Фусноте
20 Optio.
21 [St. Aug. Opp. Tom. v. 1284.]
22 Чини се неизвесним шта би могло бити значење речи. Требало би да означава мале округле украсе од тканине или метала причвршћене за војничку хаљину, или мала звона на свештеничкој одежди. Неки је читају и као реч галикуле, мале сандале.
23 [О овим визијама видети Augustine, De Anima, cap. xviii. el seq.]
24 „Афа“ је грчка реч за стисак; жути песак посут по рвачима, како би им се омогућило да се хватају.
25 Ово је био начин на који су жртве поштеђене народним помиловањем бежале из ампитеатра.
26 „Кадебант;” али „ардебант” – „горели су” – чини се вероватнијим читањем. [Имитације пастира Херме, у овим мемоарима, једва да треба истицати.]
27 Agios.
28 Презвитер, то јест, чија је служба била да учи, за разлику од осталих презвитера. Видите Cyprian, Epistles, vol. i. Ep. xxiii., p. 68, note 113, transl. [Једна од ових се односи на Јован_3:1 и Павла 1Ti_5:17.]
29 Вероватније, „одморите се и освежите се“. [„Идите и уживајте“, или „играјте се“ или „уживајте“, у претходном одељку.]
30 [Сматрати, попут пастира из Херме, само као визије или алегоријске романсе.]
31 „Тамничари“, тако названи од „катаракте“, или затворске капије, коју су чували.
32 [Нежна шала, као она Светог Лоренса на решетки.]
33 Ред мушкараца састављен да их бичују док су пролазили, казна вероватно слична ономе што се зове „трчање у рукавицу“.
34 Ita revocatæ discinguntur. Дин Милмам више воли да чита ово: „Тако се подсећају, обучени су у широке хаљине.
35 [Routh, Reliq. Vol. I. p. 360.]
36 Крик у подсмех ономе што је било познато као ефекат крштења.
37 [Routh, Reliquiæ, Vol. I. p. 358.]
ИЗВОР: https://www.amyrachelpeterson.com/Groups/1000004968/Read_Perpetuas_Prison.aspx
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 25.05.2022.
