Кафане у Србији, а у Београду посебно, имале су значајан утицај на политички живот изван правила парламентаризма што им је давало додатни подстрек, те су таква свратишта била и страначки обележена: знало се некада где таборују напредњаци, пред којом протестују социјалисти или митингују радикали, у којој су се ушанчили либерали

Тек за две године београдско комунално предузеће „Јавно осветљење”, оно што се труди да нам просветли ноћ, обележиће тринаест деценија рада, а у знак подсећања на дан кад је крај Позоришног трга засветлела прва улична сијалица и плинске фењере испратила у заборав. Али, да су мало пажљивије зачепркали по повести престонице, могли би ових дана да прославе чак 140. рођендан!

Можда им се учинила прилично сулудом помисао да је прва сијалица у Београду засветлела само две године после тог Едисоновог генијалног изума, много пре него у важнијим европским метрополама, али тако је. Други разлог могао би бити што то чудо није засијало на некој прометној раскрсници, већ изнад улаза у кафану „Хамбург” на углу Обренове и Пријепољске, данашње Улице кнеза Милоша и Масарикове, а на та састајалишта су неки чистунци превише гадљиви.

Тој „ђавољој новотарији” први се приклонио кафеџија Петар Јовановић Шапчанин просветливши ћошак боген лампом која се напајала сопственим генератором једносмерне струје, чему је кумовао Ђорђе М. Станојевић, тада професор Велике школе, лични пријатељ и биограф Николе Тесле. Градска „Електродистрибуција” је зато своје здање доцније и подигла на том месту, а Ђокино бронзано попрсје поставила баш ту где је некада био улаз у кафану.

Скупштина у Улици краљице Наталије 1908. године

Прве пратиље

Мада, Шапчанин ту електричну светиљку није поставио зато што се рано смркавало, већ због тога што се искрено бринуо за уважене госте који су му навраћали након бурних расправа у тесној згради Народне скупштине на супротној стране џаде, на углу Обренове и Абаџијске чаршије (данас Улице краљице Наталије), баш наспрам Вазнесењске цркве. Расправама разиграни народни трибуни би у „Хамбургу” наставили започето, али сада ослобођени стега скупштинског достојанства и грађанске пристојности, па је „Хамбург” обноћ подсећао на пијачне посестриме. На све то, било је непримерено, па и погубно, пићем осокољеној клијентели оглашавати фајронт и избацивати је из локала у глуво доба!

Ако неко помисли да је ово опањкавање посланика, преварио се: реч је о подсећању на улогу кафана у мукотрпном развоју нашег парламентаризма. Зна се да је први корак ка нашој демократији начињен у Великој пивари, где је 1859. године одржана Светоандрејска скупштина, а за даље би понешто морало да се доучи. Парламент је заседао и у Народном позоришту, у Капетан Мишином здању, у згради Коњичке касарне (надомак „Хамбурга”, ено је тамо и данас), у школи јахања „Мањеж”, заправо у „нужном смештају” Народног позоришта које се ту уселило јер му је здање на Позоришном тргу оштећено у току рата, а у парку где је никло Ступичино здање Југословенског драмског (ту је Пуниша Рачић пролио крв за демократију), онда у Крагујевцу, Нишу, у здању у Улици краља Милана наспрам Председништва, а коначно и на данашњој адреси. Али, где год да се затекла, пратила ју је нека кафана!

Палата Народне скупштине грађена је готово три деценије, од 1907. до 1936. године, на месту негдашње Батал џамије, али и много старије римске некрополе из другог века нове ере. Међутим, због толиког „пробијања рокова” у небраном грожђу нису се затекли пројектанти и грађевинци, већ један кафеџија. Јер, начувши шта се спрема, злосрећник је одмах након Великог рата у Косовској улици, у залеђу градилишта, отворио кафану „Нова скупштина”, како би спремно дочекао уважене посланике. И начекао се, а што је најгоре, једва да је саставио пет година рада, кад нам се на главе обрушио Други светски рат. Донекле се извадио радећи и ноћу, али га је нова револуционарна власт најурила одатле одмах по ослобођењу да не би искварио народне депутате… али је зато у здању Скупштине прорадио „ресторан друштвене исхране” затвореног типа (неомеђеног радног времена).

Градња здања Народне скупштине 1925. године

Кафанско заседање

Кафане у Србији, а у Београду посебно, имале су значајан утицај на политички живот изван правила парламентаризма што им је давало додатни подстрек, те су таква свратишта била и страначки обележена: знало се некада где таборују напредњаци, пред којом протестују социјалисти или митингују радикали, у којој су се ушанчили либерали. Тим поводом Бранислав Нушић, најчешће цитиран и најрадије преписиван (и поткрадан) „теоретичар” наше веселе стварности, забележио је још почетком прошлог века следеће:

„Партије су у тим кафанама имале своје клубове а често и канцеларије, ту су се одржавале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици и расправљали своју партијску политику. А, за време избора, те кафане су постајале штабови одакле су излетали кортеши, и збирали се гласачи пре гласања ради инструкција, али и после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле чак и као амбуланте, где се доносио покоји свестан гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи… Али, не само политички, већ и сав духовни живот кретао се у кафанама.”

Овоме нема шта да се дода или одузме. Или има? На пример, можда се зарад таквих заседања у српском језику за оног ко време проводи у кафани не каже да је у њу сео, већ – засео.

Због оне латинске сентенце о школовању уз рад (Historia magistra vitae est), слабије је познато да је политичар Дража Марковић био симпатизер тих институција, али и да се као ђаво крста чувао да га неко у том уточишту или збегу не затекне с људима из „његове бранше”! Зато се најрадије и најчешће дружио са уметницима. То је разоткрио и објавио Света Лукић у књизи „Сто мојих кафана”, пишући да је у малој сали хотела „Славија”, оној са улазом из Макензијеве, најчешће затицао комшије Стеву Раичковића, Дуду Гостушког, Бобија Стојановића, Буцу Мирковића, Мухарема Первића (понекад са сином Игором)… и Дражу Марковића. А да је то било његово бекство од политике докучио је када је 1976. године у ту кафану привео познатог руског песника, писца и певача (али и дисидента) Булата Окуџаву, а Дража одбио чак и да се упозна са њим, већ је без речи и очито демонстративно устао и отишао. Са друге стране, особље је поводом Окуџавине посете радни дан продужило на „радну ноћ”, а чланове реченог списатељског кружока пред зору извело кроз главни хотелски улаз са супротне стране, онај према Светосавској улици, као да су чланови илегалне терористичке ћелије.

Драгослав је сину Мићку, познатом спортском новинару „Политике”, и потписнику овог текста након „унакрсног испитивања” својевољно признао да је некад радо залазио и у „Мадеру”, међу спортске раднике, али је одустао када су се и они заразили политиком. Други избор био је хотел „Метропол”, али како је становао у комшилуку, у Улици кнегиње Зорке са погледом на Кичевску, определио се за нешто удаљенији дневни боравак.

Милош Лазић

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име