Зар не би било лепо када би вас неко могао волети таквог какви сте, само зато што постојите – када би вас волео безусловно?

Зар не би било лепо када би вас неко могао волети таквог какви сте, само зато што постојите – када би вас волео безусловно? Вероватно би сви желели такву љубав, али да ли је она могућа у стварном животу?

Појам „безусловна љубав” настао је као супротност појму „условна љубав”.

Педагошки трик

Добар пример условљавања љубави јесте одређени модел васпитања деце у коме се деци нуди дисциплиновање, али им се не показује љубав. Како је малом детету од две или три године најважније да ли га родитељи воле и прихватају, оно постаје несигурно уколико од родитеља не добије јасну поруку да јесте вољено и прихваћено. Такви родитељи застрашују дете да ће га одбацити ако не уради ово или оно, ако не буде овакво или онакво. Другим речима, они му постављају услов који мора испунити да не би било одбачено. Међутим, и када дете испуни услов, оно у том моделу васпитања не добије потврду да га родитељи воле, него, уместо тога, родитељи повећавају захтев који је потребно испунити да би детету показали љубав. Наравно да овакви родитељи воле своје дете, али они се одлучују да примењују овај „педагошки трик” како би из детета „извукли” његов максимум и како би на крају могли да буду поносни на успехе и постигнуће свог детета.

Резултат овакве педагогије, у којој се манипулише претњом одбацивањем, јесте личност која нема добру слику о себи, али се зато снажно труди да људима око себе покаже колико је вредна и продуктивна. Оно што је некада био родитељски услов и захтев који је требало испунити, сада постаје особин унутрашњи сопствени услов који она наставља да намеће себи како би „заслужила” да се не осећа мање вредно и недостојно поштовања и љубави. Унутрашња борба да се докаже лична вредност постаје мотив за спољашње успехе и постигнућа. Међутим, када особа није довољно успешна у том доказивању, постаје депресивна и склона разним облицима самодеструкције.

Када је постало јасно да условљавање родитељске љубави може постати основа за психопатологију, појавио се императив да децу треба волети безусловно и да им треба показивати такву љубав. Родитељи који су се одлучили да деци показују безусловну љубав суочили су се са проблемом дисциплиновања. Разлог је што мало дете сваки покушај дисциплиновања, дакле свако родитељско „не смеш” и „мораш” доживљавају као одбацивање и негацију љубави. Разлог за такав доживљај детета јесте то што оно не разликује себе од својих жеља и својих понашања. Када му родитељ осујећује жељу или када од њега тражи да се понаша на одређени начин, дете погрешно мисли да га родитељ не воли.

Када родитељи одустану од дисциплиновања детета, верујући да је само показивање „безусловне” љубави довољно, оно израсте у одраслу особу која „зна шта је права љубав” и која од партнера очекује да је воли на исти начин на који су је родитељи волели или је још увек воле. Она очекује од партнера да је „безусловно воли”, без обзира на то шта она ради и како се понаша. Она свако партнерово неслагање са њеним понашањем доживљава као одбацивање и нељубав, а затим то узвратно кажњава одбацивањем партнера. Њен захтев је јасан – воли ме такву каква сам или нећемо бити заједно!

Ако условљавање родитељске љубави прави претерано социјализоване и несигурне личности, а пружање безусловне љубави прави размажене и тешке личности, какву љубав треба пружати деци да би израсле у правилно формиране личности?

Непријатно, али исправно понашање

Решење је у прављењу разлике између детета као особе или бића, са једне стране, и његових жеља и понашања, са друге стране. Родитељска позиција „волим тебе, али не волим то твоје понашање” омогућује да се пружа љубав особи, али и да се од ње тражи да одустане од неког понашања или да почне да се понаша на начин који је исправан, иако детету непријатан. Мало дете једно време није у стању да схвати ову разлику, али када схвати да њега воле, али да не воле неке његове жеље и понашања, тада је направило веома велики корак ка свом будућем менталном здрављу и добрим односима са другим људима.

Како се родитељска љубав претвара у дететову љубав према себи, оно ће моћи и да воли себе, али и да увиђа своје грешке, да одустаје од својих понашања, као и да се прилагођава другим људима.