Хришћанска вера је „пут живота“.
То је начин на који трајемо све док смо живи, без заустављања и кашњења. То је непрекидно кретање, паралелно са нашим свакодневним животом и активностима.
На овом путу наилазимо на отворени свет, пун промена и трансформација, препун изненађења и непредвиђених околности. Због тога би наши погледи увек требали бити отворени, наш видни опсег широк, а видно поље свеобухватно.
Готово никад не знамо шта ће нас задесити.
Никада не можемо знати шта ће нам се догодити када учинимо следећи корак. Нова опасност увек вреба и нека промена је увек могућа. Али, овај континуирани марш има и своју лепоту. Зато што држи хришћане на опрезу и спремне за ново; увек спремне да дочекају неочекивано, непредвиђено. Ово је у складу са људском природом, која се стално мења. Такође је у складу и са током које стално укључује нове ситуације.
Дакле, „пут живота“ је сам људски живот, али онако како га је Христос показао свету својим присуством међу нама.
Овај континуирани марш је, међутим, и тачка која представља највећу потешкоћу, чак и када је то марш ка слободи. Из Егзодуса знамо да су се Израелци убрзо уморили од лутања по синајској пустињи. Дошли су до тачке када су питали Мојсија да ли би могли да се врате у ропство у Египту радије него да наставе своје исцрпљујуће путовање до Ханана.
Непрестана будност их је исцрпљивала, док непознато, чак и ако је то била обећана земља, није било парњак губитку египатских добара. Свакодневна промена локалитета учинила је да се осећају као да су без кормила.
Нешто слично се често дешава са хришћанима.
Живот у виду сталног напредовања ка савршенству испуњава их страхом, обесхрабрује их, чини да се осећају као путници и странци. Ова истина је, сама по себи, постала тег за многе људе данас, иако је апостоле и верне у првим вековима чинила спремнима за сваку опасност и прогон.
Више волимо сигурност земаљског града него очекивање небеског.
Наравно, не говоримо о онима који су изгубљени у океану материјализма. Они никада ни нису упознали лепоту отвореног неба, јер су рано потонули у блато. Говоримо о онима који су почели и одустали негде на путу. Ухваћени су у замку религиозности.
Посматрајући спољашње форме, они су сам „пут живота“ претворили у форму, чији је једини циљ да заштити њихов пролазни живот од промена опасних по њихову крхку унутрашњу равнотежу. На тај начин, вера постаје средство, а не наш коначни циљ. На крају крајева, ова искривљена вера, која је обавијена плаштом религиозности, је замка која нас чврсто држи и онемогућава да наставимо наш марш према „горем Јерусалиму“.
Јасну слику опасности религиозности даје извод из Јеванђеља који је део Христове Проповеди на гори, где се „пут живота“ правих Христових ученика супротставља спољашњој религиозности фарисеја.
Господ наводи три примера који јасно показују замку религиозности, претварање напретка у стагнацију.
Први је како се људи моле, како траже милост Божију.
Мало пре тога, Христ је своје ученике научио молитви Господњој, „Оче наш“. То је кратак, свеобухватан текст који свесно избегава дуготрајност која је била норма у то време.
Не само да је кратак, већ је и нов, што се тиче садржаја. У суштини, хришћани треба да траже од Бога две ствари: да дође Царство његово и да им греси буду опроштени. То су две молбе које су сажете у краткој молитви „Господи, помилуј“, која је сажетак светоотачког предања.
Али, опасност од религиозности вреба свуда, чак и у време молитве.
Овде се то јавља као одвајање молитве од остатка нашег живота. То је нешто на шта Господ директно указује. Молитва је исправна и делотворна само када је праћена опраштањем онима који су нам нанели неправду. Ово је нешто што изгледа једноставно и лако за примену, али у пракси није, осим ако није део наших свакодневних радњи.
Наша молитва се често састоји од подношења Богу низа захтева, од разумних до најневероватнијих и апсурдних. Често је то и време духовне еуфорије, бекства од света и горчине која нас испуњава. Молитва је време и место где други људи не могу да нам сметају. Овако обично поступамо. И управо у томе лежи замка: у претварању наше молитве у нешто непрактично, утопијско, ван свакодневних промена у нашем животу и, посебно, изван наших односа са другима.
Христос указује управо на ту опасност: претварање наше живе заједнице са Богом унутар наше свакодневне стварности у религиозну праксу одсечену од живота.
Али, он се не ограничава на указивање на опасност. Он нам такође показује како да то избегнемо: тражећи опроштај од оних које смо повредили, од оних које смо узнемирили, од оних које смо одстранилили из заједнице са нама због непријатељства.
Заједница са Богом је исправна и делотворна тек након што обновимо општење са другим људима, без питања да ли су они криви. Иначе је наша молитва само фарисејска, облик религије…
Други пример је посебно прикладан, јер је повезан са постом.
По својој природи, пост је пракса која је погодна за спољашње задовољење људског егоизма и лажног осећаја супериорности над онима који не посте. У Христово време фарисеји су се разликовали од осталих Јевреја управо по држању постова. Не само да то нису успевали да сакрију, већ су и трубили о томе да би истакли своју супериорност над другима, своју верску надмоћ.
Христос осуђује овај преображај поста из оруђа бдења у циљ сам по себи, на самопромоцију побожне личности и јачање њеног индивидуализма.
Пост је средство за остваривање самоконтроле и истовремено је прилика за друштвени рад. То је сећање на заједништво у рају и изазов да се крене у филантропску активност. Али, људска сујетност га је изменила у пуки облик и средство самоувеличавања и самооправдања.
Они који упадну у замку религиозности претварају пост у унапређење себе, у међузид који одваја њихову сопствену побожност од безбожности многих.
Историја Цркве показује да је свесна ове опасности.
Још у апостолско доба, Свети апостол Павле се суочио с тим, користећи речи које су наставак оних Христових: „Они који посте треба да се уздрже од суђења онима који то не чине; а они који не посте не треба да осуђују оне који посте’.
Христос такође доноси трећи пример који показује како се лако заваравамо и претварамо стални напредак у стагнацију и неактивност.
Овде се поставља питање: где је наше благо?
Овде постаје јасно да ли је наше хришћанство дубоко укорењено. Јер, како каже Господ, наше срце је тамо где је наше благо. Ту је одступање лакше, јер је повезано са нашом свакодневном праксом. Благо је оно за шта мислимо да вреди, шта год да тражимо од Бога да нам да, за чим тежимо свим силама. И често ово није царство Божије и његова праведност, већ нека чисто секуларна корист.
Већину времена подвргавамо и оне око себе овом благу. Људи служе стварима радије него обрнуто, што би било прикладније чак и са чисто људског становишта. Чини се да религиозност овде не игра никакву улогу. Чини се да везаност за ствари овог света није повезана са религиозношћу, чак ни у смислу спољашњих формалности. А, ипак, лако може бити да је и ово могуће.
Јер, у пракси, људи ће учинити све да њихове вредноте не буду угрожене.
Тако су развили теорије о корисности новца, о похвалама добрим хришћанима који имају земаљска добра, о хришћанском управљању тим добрима и тако даље. И све то да не изгубе своје земаљско благо, оно чиме су заменили Бога.
Они чине све што је могуће да створе везу између своје чисте вере и свог идолопоклонства. Задовољни су вештачком и бледом религиозношћу, под условом да је њихово благо сигурно.
Сва три примера имају заједничке карактеристике.
Они показују како људи лако забораве путовање и уместо тога бораве у лажној и пролазној садашњости, мислећи да ће на тај начин постићи сигурност. Али, истовремено показују да у дубини душе осећају потребу да одржавају везу са Богом.
Њихова унутрашња дихотомија се изражава кроз стварање плитке религиозности која не само да не решава проблем већ га заправо интензивира.
Бесмислен је и узалудан напор служити двојици господара у исто време, упркос Господњој тврдњи да тако нешто није могуће. Лажна религиозност их спречава да јасно виде ствари и везује их за угао где се осећају безбедно.
Али, онда, временом, они све више заостају за народом Божијим који је у покрету.
Они остају сами у дивљини, слаби и несигурни.
У једној од својих проповеди Христос каже да ако неко пружи руку на плуг и погледа уназад, неће бити примљен у Царство Божије. Значење овога је једноставно.
Ако чујете Божји позив, морате престати да флертујете са другим стварима. Обавезни сте да наставите даље са Црквом, без оклевања и без одвајања од других. Иначе ћете се ускоро наћи изван Божјег народа и далеко од самог Бога.
И не можете престати; јер ако то учините, бићете остављени и постаћете лак плен непријатеља и егоизма: покораваћете се страстима, сујети материјалног блага и лажној религиозности.
И ова вештачка религиозност не само да не спасава, већ нас заправо удаљава од спасења.
Замка религиозности загледане у формалности и егоцентричност није карактеристична особина само фарисејства. У сваком тренутку стоји изнад нас, спремна да нас духовно растргне.
Зато нас Црква позива на сталну будност.
На духовну будност која одржава дух будним и срце спремним да реагује на време.
Василеиос Стоианос, професор Универзитета у Солуну и грађански гувернер Свете Горе
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
