Манастир Раваница налази се у подножју Кучајских планина код Ћуприје. Подигао ју је свети кнез Лазар између седамдесетих и осамдесетих година 14. века.
Гледајући ктиторску композицију са портретима светог кнеза Лазара, његових синова Стефана и Вука и кнегиње Милице закључују се да је завршетак радова био пре крај Лазареве владавине од 1386. до 1388. године. Али након детаљнијих конзерваторских радова, утврђено је да је композиција насликана после првобитног живописа, после битке на Косову.
Како би подигао манастир и oдржао га на достојној висини кнез Лазар није жалио средства. Хтео је да подигне место за склониште и за живота и после смрти.
После Косовског боја и погибије Лазара на Видовдан 1389. године његове мошти су прво положене у приштинску цркву Вазнесења, да би 1392. године пренесене у Раваницу. За време велике сеобе монаси су 1690. године пренели његове мошти у Нову Раваницу код Врдника, где су остале до 1942, након чега су пребачене у Саборну цркву у Београду. У мају 1954. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку о враћању моштију светог кнеза Лазара у Раваницу. Ова одлука је спроведена тек 1988. непосредно пре обележавања 600 година Боја на Косову.
Након што су Лазареве мошти пребачене из Приштине у Раваницу манастир је постао место ходочашћа и центар где се стварао култ кнеза Лазара и свих косовских мученика. Претпоставља се да је већ тада Раваница била нека врста монашке школе, али тек од 17. века постоје записи од учитељима.
Након Косовске битке српска држава је проживљавала тежак период, а самим тим и српске светиње. Раваница је пљачкана и пустошена неколико пута: 1396., 1398., 1436., 1686. и 1687. године, као и крајем 18. века за време Кочине крајине. Постоји запис архимандрита Георгија да су Турци после другог пада Смедерева и коначног освајања Србије опустошили манастир и однели сво злато и Сребро које су нашли. На срећу саму цркву нису уништавали.
Након великог рата између Османског царства и ”Свете лиге” и повлачења аустријске војске из Србије Раваница је проживела и нова разарања. Повлачећи се ка данашњој Војводини, монаси узеше кнежеве мошти и најнужнији инвентар и пренеше их у данашњи манастир Нова Раваница. Након Пожаревачког мира када је део данашње централне Србије припао Аустрији, па тиме и манастир Раваница монаси су се први пут вратили у манастир. Порушен манастир обновио је јеромонах Стефан Даскал, чији је портрет израђен у припрати северно од улазних врата.
Манастир је највише обновљен за време архимандрита Дионисија Поповића-Ђуне. У то време кнез Александар Карађорђевић обновио је манастир 1844. године, а 1849. изградио манастирски конак који и данас постоји.
За време архимандрита Макарија Милетића, такође урађено је много за обнову и реконструкцију манастира. Он је на Видовдан 1939. године организовао величанствен у прославу 550-годишњице од Косовске битке. Архимандрит Макарије је стрељан од стране Немаца јер је помагао борбу против окупатора, а манастирска имовина је сва уништена.
Гледајући архитектуру и украсне рељефе, као и фреско-сликарство манастир Раваница представља почетак ”Моравске школе”, новог стилског правца у нашем сликарству. Осликавање је завршено између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а билио је више аутора.
Највећу уметничку вредност у манастиру предствљају средње зоне, где су фреске радили двојица веома добрих мајстора. Један од њих је био Константин, који је уписао своје име на фресци једног ратника. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агенцу у олтару и циклус Великих празника у горњим зонама манастира. Остале површине покривене су зидним сликама из 1721. године.
Данас је Раваница женски манастир, од октобра 1946. године. Много пута уништаван током своје бурне прошлости говори о тешком периоду по српску државу, када смо губили слободу, али никада нисмо губили веру и наду, ни ти смо заборављали своје светиње.
stazamanemanjica
Литература:
1. Српски православни манастир Раваница – Епархија Браничевска, ravanica.rs
2. Манастир Раваница, Мирјана Љубинковић, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2002
