Задужбина Немањића: ЖИЧА

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије , биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић, још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Чак је Сава, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог дома. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар 1217. године. Одређивању времена завршетка радова на цркви доприносе и неки историјски догађаји. Познато је да је Стефан Немањић крунисан 1217. или 1218. године круном добијеном од папе Хонорија III, па се верује да је тај обред обављен у Жичи. Спасова црква није била грађевински окончана , судећи по тврдњи Теодосијевој да су још неки радови на жичком храму обављени после Савиног повратка из Никеје, где је он, на Цвети 1219. хиротонисан за архиепископа. Знамо, исто тако, да до 1220. када је у Жичи проглашена Архиепископија и када су хиротонисани нови епископи Српске самосталне цркве, Спасова црква још није била изнутра осликана, али су ти послови, као и потпуна обрада спољашњости храма, завршени до великог црквено-државног Сабора одржаног на Спасов дан 1221. године. На том сабору архиепископ Сава I одржао је своју чувену беседу са поукама о светој истинитој вери и о јеретицима и обзнанио српску редакцију Синодика православља. Празник је окончан свечаним обредом исповедања православља на други дан празника. На том српском сабору, према тврдњи Теодосијевој, крунисан је Стефан Немањић за самодржавног српског краља, а можда је тада обављен само чин постављања Радослава за краљевог намесника или заступника.

Током своје дуге историје, Жича нажалост није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13. века страдала је вероватно у нападу браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи.

Све до 1459. године живот у манастиру је тако нормално. Средином XVI века монаси је напуштају тражећи спас преко Саве у данашњој Војводини.

Године 1562. Митрополит смедеревски Захарије затиче манастир пуст. За монахе он подиже келије, па је до краја XVIII века манастир био настањен.

Српску архитектуру XIII века представљају велики манастири који су грађени према концепцијама византијских манастира. Најновија археолошка истраживања откривају грађевине тих целина, пројектоване тако да омогуће живот монашких заједница. Међу манастирским грађевинама које могу да се реконструишу у идеалном смислу, дела различите намене вредна су пажње. Међутим, главне манастирске цркве – католикони – најбоље очуване, највеће су и најрепрезентативније грaђевине по којима се прати главни ток архитектуре.
Програм простора и архитектонска замисао целине остали су две битне одреднице српске архитектуре у XIII веку. У Жичи (1207-1219) ктитора краља Стефана и његовог брата Саве, првог српског архиепископа, програм простора је заокружен у битним елементима. Једнобродна грађевина са куполом на средини, делови простора за хорове уз наос и одвојене припрате са бочним параклисима, припадали би за наредне споменике неизоставној целини. Додаци том програму бивали су плод нарочитих намена.
У Жичи спољна спратна припрата са кулом подигнута је по жељи првог архиепископа као седиште новоосноване српске архиепископије. Грађење тог дела цркве било је поверено скупини мајстора из западних крајева, са романског подручја, који су, по свој прилици, изградили после тога велику спољну припрату у Студеници, кулу звоник изнад улаза у манастир, затим Придворицу и Богородицу Хвостанску, обе у описаним рашким концепцијама.

Сви истраживачи жичког сликарства, поред неоспорне чињенице да је оно изведено у три маха – 1220/21. године, између 1229. и 1234. и у првим годинама XIV века – слажу се да је најмлађи слој поновио онај први из XIII века, па су на тај начин сачуване и поновљене и основне идеје којима се руководио св. Сава живопишући Жичу одмах по њеном прилагођавању за прву српску архиепископију. Кључни текст за објашњење жичких фресака јесте предговор преводу Јерусалимског типика на српски језик архиепископа Никодима из 1319. године.

Полазећи од оваквих извора, а и чињенице да је Жича живописана као саборна црква новоустановљене Српске архиепископије, лакше нам је да разумемо сликарство олтарског простора, сачувано само делимично на слоју с почетка XIV века. Оно је највећим делом било посвећено обављању литургије и онима који је обављају, па је на почасном месту – у апсиди – приказано Служење свете литургије. Мистичним обредом претварања вина и хлеба у крв и тело Христово подноси се жртва Христовом наднебесном олтару.

Слика оснивања Цркве на земљи, заснована не на старозаветним примерима – како ће то бити у уметности Палеолога – већ на представама догађаја из Новог завета, нашла је најпотпунији израз у поткуполном простору Жиче. Намера да се избором и распоредом слика наговести веза Старог и Новог храма била је блиска и људима раног XIII века, па и светом Сави. На избор представа у поткуполном простору, које је традиција везивала за Сион, утицало је то што је Жича већ била катедрална црква када су у њој извођене фреске, а била је то и почетком XIV века, када су оне обнављане. Идеја успостављања континуитета између најстарије цркве коју је сам Христос основао, оне на Сиону и младе аутокефалне српске цркве руководила је св. Саву да у Жичи истакне оне моменте који су везани за оснивање Цркве на земљи, а што се десило на Сиону. Савина замисао да избором слика понови изглед прве хришћанске саборне цркве у својој цркви и намера да је богослужењем усмери на јерусалимске узоре памтила се и поштовала током XIII и раног XIV века. Стога су и Милутинови сликари поновили у Жичи првобитни распоред фресака, а архиепископ Никодим објасниће, у исто време, Савину намеру речима.

Сава Српски је – вели Никодим – постао сличан Мојсију који је сачинио скинију по образу који му је Бог показао на Гори; на исти начин је и Сава створио “ову велику цркву“ (мислећи вероватно на Жичу) по образу Сионске цркве и цркве Светог Саве Освећеног, које је видео у Јерусалиму. Пошто је на тај начин српска црква слична овим јерусалимским светилиштима, природно је да њима буде слична и манастирским уставом, “Типиком светога Саве“, како га Никодим именује, јер он то доиста и јесте. Због тога се писац мало касније још једном враћа на узор српске цркве и своди га само на Лавру светог Саве, јер је то поређење Никодиму било потребније.

На сводовима западних травеја и на сводовима певница као и на вишим деловима зидова били су вероватно остали Велики празници, они који нису били укључени у слику Старог и Новог храма и оснивања цркве на Сиону. До нас су доспели трагови само Преображења у јужној певници, Уласка у Јерусалим у средњем травеју, Вазнесења у куполи и Успења на западном зиду. Због слике храмовне славе у куполи, пророци су спуштени у нижу зону, а испод њих су била попрсја мученика чији се велики број, вероватно из профилактичких разлога, налазио и на потрбушјима лукова.

Приземна зона фресака имала је традиционалне представе Божјих угодника, оних од којих се неки и поименично наводе приликом одвајања честица просфоре на служби проскомидије, али је она, више него други делови сликане декорације, била подложна изменама и прилагођавању посебним манастирским захтевима или захтевима ктитора. Тако – уз фигуре светих ратника, бесребреника, преподобних и анђела – око иконостасне преграде биле су велике фреско-иконе Богородице и Христа, а крај њих ликови заштитника и поштованих светитеља првих ктитора: Сава Освећени, Стефан Првомученик, Георгије и Димитрије. Место св. Саве Освећеног и св. Стефана крај иконостаса било је диктирано и тиме што су они патрони бочних параклиса уз наос.

На слоју из XIII века у обема певницама, у најнижој зони источних страна, сачувале су се две сцене: Распеће у јужној и Скидање с крста у северној певници. Њихово спуштање у приземну зону изведено је из посебних разлога. Вероватно су се испред њих некада налазили проскинитари где су биле излагане реликвије Христових страсти, које је знамо Жича поседовала.

У данашњој припрати сачувано је веома мало живописа. Остали су делови Лозе Јесејеве и циклус Крштења. Декорација жичког улаза има све одлике порталне тематике, а састављена је с намером да истакне карактер Храма и да покаже примере вере онима који у њ улазе. Вероватно по налогу архиепископа Саве III, улаз портика је наткриљен фигурама апостола Петра и Павла, у ретком иконографском облику: Петар држи изнад главе цркву, а Павле књигу својих посланица. Њих двојица су приказани овде као темељи цркве и учитељи васељене, са идејом о пореклу цркве на земљи и о њеном апостолском односно саборном карактеру. У ту тему су се уклапали и портрети ктитора, који су се својим актом подизања или обнове цркве укључивали у ред оних који утврђују Цркву на земљи. До улаза на источном зиду Жиче приказани су њени оснивачи, краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав, тада још очев савладар, а на бочним зидовима портика усписане су две повеље које су они издали цркви, где су споменути многобројни њихови поклони, почев од светитељских моштију до земљишних поседа.

Српски православни манастир – Царска лавра света Жича, zica.org.rs

Нешковић, Јоаникије: Монастир и Храм Жича.
У: Таковац. Србско народниј календар за просту годину 1867, Београд

Чанак-Медић, Милка: Манастир Жича, Београд 1999.

Манастир Жича: монографија; Приређивач Жичко сестринство, Краљево, Жича, 2004.

Шупут, Марица: Архитектура византијског света, Београд 2005.

Тодић, Бранислав: Топографија жичких фресака.
У: Манастир Жича : зборник радова, Краљево 2000.