КАДА је септембра 1984. године архитекта Бранко Пешић дошао на Врачар да обиђе зидине започетог Храма Светог Саве наишао је на – зазидана врата.
Сви улази су били блокирани, а унутрашњост је била недоступна за посетиоце. Обишао је круг, погледом одмерио зидине од потамнеле цигле, а потом се јавио свештенству Светосавске цркве. Старешина прота Бранко Татарин наменио му је радни сто. За овим асталом у скромном приземном парохијском дому током наредних неколико година Пешић ће осмислити и спровести један од највећих грађевинских пројеката у историји домаћег инжењерства – подизање Храма Светог Саве на Врачару.
Унутрашње уређење и мозаичка декорација ентеријера Спомен-храма, која се ових дана у потпуности завршава, круна је вишедеценијског рада домаћих архитеката, инжењера и градитеља. Од почетка изградње овог вансеријског објекта највеће резултате постигли су у периоду од 1984. до 1992. године, под стручним руководством протомајстора Бранка Пешића. Храм је у потпуности изграђен, покривен, а добио је и импозантне куполе и крстове. Била је то ренесанса не само изградње започете пре Другог светског рата, већ и идеје о враћању дуга првом српском светитељу и највећем просветитељу.
Посета Патријарх Герман и архитекта Бранко Пешић са радницима на Храму 1985. године, Фото архива
Први задатак новог протонеимара био је да позове зидаре да разбију зазиде и ослободе прилаз унутрашњости. У кабинету патријарха Германа чекао га је пројекат Храма, који је после окупације Патријаршији предао архитекта Александар Дероко. Ове планове, иначе, Дероко је сачувао тако што је металну тубу са пројектом закопао у земљаном поду своје куће. План је тако спасен од уништавања, јер су нацисти током окупације са очигледном приљежношћу трагали за свим документима и предметима у вези са будућим светосавским храмом. Тачно 44 године од прекида радова, Храм се у својој лепоти поново уздигао у умовима својих градитеља.
Црква, свесна значаја овог дела, али и велике борбе коју је после вишедеценијских мука извојевала, није губила време. Свети Синод је заказао заседање Сабора 10. маја 1985, а припремљена је и одлука да се у недељу 12. маја на простору започетог храма одржи света архијерејска литургија, којом ће се обележити 390. годишњица спаљивања моштију Светог Саве и пола века од почетка изградње Храма, са освећењем зидина и потписивањем Повеље.
Тога дана у Београду је владало велико узбуђење.
„И даље нисмо могли да верујемо да најзад почињемо градњу Храма Светог Саве, да је комунистичка власт попустила и да је наш патријарх Герман напокон успео да после укупно 88 молби, најзад приволи државу да изда дозволу за изградњу“, написао је архитекта Пешић у својим сећањима.
Свечаност Освећење темеља 1985., Фото архива
Овом догађају присуствовало је око 100.000 верника из Београда, али и свих делова државе. Верни народ испунио је простор међу зидовима, где је служена литургија. Први путир са светим причешћем држао је пред верницима владика рашко-призренски, потоњи патријарх српски, Павле.
Најава да се радови на врачарском храму настављају изазвала је велико интересовање јавности. Подухват оваквог обима почео је да заокупља и пажњу медија. Први текст о Храму, како су забележили хроничари, објављен је у „Илустрованој политици“ 20. новембра 1984. из пера Љиљане Бићанин. Наслов је гласио „Градња почиње“ и поднаслов „Све се више говори о скором наставку градње светосавске цркве – докле су стигле припреме и како ће та црква изгледати“.
Фото архива
Последњи пасус у овом тексту гласи:
„Колико ће коштати градња и колико ће трајати, како каже архитекта Пешић, преурањена су питања.
– Ако је до мене, градња може да буде завршена и за три године! – наглашава Пешић.“
У наредних неколико месеци завршени су велики послови на припремама за градњу.Обезбеђена је сва потребна документација, а завршен је и избор извођача радова. Посебно задовољство градитеља изазвала је овера папира којим је Цркви враћено земљиште на Врачару. Према овом документу, држава је вратила у посед СПЦ зидине великог Храма, малу Светосавску цркву и Парохијски дом, са земљиштем укупне површине 29 хектара и 21 ар. Ово решење издала је општина Врачар 25. јуна 1985. године.
Једна велика и незаслужена неправда историје према нашем народу и цркви тиме је коначно била исправљена.
ПОВЕЉА И КАМЕН ИЗ ХИЛАНДАРА
НА СВЕЧАНОСТИ поводом другог освећења темеља Храма Светог Саве у Београду 12. маја 1985. године, по древном обичају, у олтарску апсиду узидана је и свечана повеља. Њу је на пергаменту исписао проф. Милош Ћирић, кожну футролу израдио је Душан Паштрмац по нацрту Славе Табаковић, а специјалну керамичку посуду проф. Бранислав Стајевић. Текст узидане повеље гласи:
„У име Оца, и Сина и Светог Духа, ми Герман по милости Божијој православни архиепископ пећки, митрополит београдско карловачки и патријарх српски са архијерејима одслужисмо свету литургију и извршисмо ново освећење темеља давно започетог, у Београду, на Врачару, Спомен-храма Светог Саве, што овом повељом и потврђујемо.“
У темељ Храма узидан је и камен из манастира Хиландара који је донео протоигуман хиландарски Никанор, као и камен из Свете земље – Јерусалима.
Градитељи су прионули на посао, а Храм се метар по метар уздизао над Врачаром. Сви учесници ове фазе радова и данас наглашавају да је реч о једном од најсложенијих грађевинских подухвата икада изведених на овим просторима. На изради нове конструкције примењено је низ нових технолошких метода. Посебно је важна метода клизајуће оплате, примењена на централним и мањим кулама, али и технике постепене и крупне монтаже. Овим начином градње подизани су лукови, куполе, пандантифи, галерије… Свака од ових етапа била је подвиг за себе.
Нови градитељски замах улио је нови елан и дародавцима и добротворима Храма Светог Саве. Верници су са радошћу уплаћивали новчане износе, архитекте сарађивале без хонорара, фирме давале механизацију без накнаде… На рачун Храма све више је стизало крупних девизних уплата.
О томе сведочи и архитекта Бранко Пешић у својим записима.
„Домаћин славе 1992. био је Светислав Прлинчевић, са супругом, синовима и бројном фамилијом. Он је био један од највећих приложника Храму, проглашен је за ктитора, а носилац је и Ордена Светог Саве првог реда. Сећам се када је у просторије пројектаната ушао постарији човек, скромног изгледа и са врата рекао да би желео да да прилог за најмање звоно на Храму. Примио сам га и уз извињење му рекао да је то немогуће јер сам ја већ приложио новац за то, најмање, звоно.
– Па добро, онда ћу да финансирам израду највећег звона – мирно је одговорио.
Његов прилог износио је 100.000 долара. Послужили смо га кафом, а разговор је кренуо на тему животног пута нашег дародавца. До смрти нам је био драг пријатељ који нас је често посећивао“, записао је Пешић.
novosti
