Када људи размишљају о заветима које монах или монахиња полажу пред Богом (ако уопште размишљају о таквим стварима), вероватно им падају на памет три: чедност, сиромаштво и послушност. Такви завети су прилично упечатљиви, пошто се у савременом свету ове три ствари више уопште не сматрају врлинама заједничким у животу свих хришћана, што се у монаштву показује углавном степеном у коме се оне примењују. Заиста, за свет у целини ове три ствари, свака на свој начин, постале су суштински анти-врлине . Целомудреност, сиромаштво и послушност се више не сматрају идеалима које треба поштовати, већ друштвеним болестима које треба искоренити.
Али постоји још један завет монаштва, завет да се практикује врлина која се за нас постепено изгубила толико (чак и за хришћане савременог света) да се о њој готово и не размишља. Ако јесте, онда се о њој готово сигурно никада не размишља као о врлини , нити као о нечему са било каквом моралном или духовном димензијом. Тај завет је завет стабилности.
Стога би могло бити изненађење да се овај завет не даје само у служби монашког пострига, већ да заправо претходи другим, познатијим заветима. Одмах након што се искушеник изјасни о свом одрицању од света, предстојатељ пита: „Хоћеш ли боравити у овом манастиру или у оном коме ћеш у светом послушности бити наређен, и у подвижничком животу до последњег даха свог?“ А искушеник одговара: „Да, Бог у помоћи, пречасни оче“. Тек тада искушеник наставља да даје друге завете, а затим прима постриг.
Зашто се овај завет стабилности — завет да се не само остане монах или монахиња, већ да остане монах или монахиња у једном одређеном манастиру — сматра толико неопходним за монашки живот да се даје пре свих осталих завета? Зашто би било важно да монах у неком тренутку у будућности пожели да свој позив оствари у неком другом манастиру? Онима од нас који су навикли на свеприсутну заменљивост тако пажљиво осмишљену за савремени свет, такво упорно инсистирање да останемо на истом месту целог живота – шта год било – могло би изгледати више него мало чудно.
Али баш као и код свих других монашких завета, завет стабилности није само произвољан тест вере или посвећености; напротив, даје се због своје незаменљиве способности да донесе духовно исцељење у срцу монаха. И баш као и сви други монашки завети, он представља врлину која — иако се најпотпуније примењује у монашком контексту — треба да буде присутна у извесној мери у животу свих хришћана.
Прво и најважније, завет стабилности је камен темељац покајања. Омогућава монаху да се суочи са великом истином да се корени свих разних невоља у нашем животу не налазе у нашим спољашњим околностима, већ у нашим срцима. Одлуком да окренемо леђа лаким обећањима о „географском леку“ у свим његовим разноврсним манифестацијама, приморавамо себе да се окренемо унутра, да се суочимо са грехом у себи који је прави узрок нашег бола, усамљености и несреће, и да дозволимо светлости Христовој да постепено отера ту таму из наших живота. Без таквог завета, постаје нам превише лако да кривимо ову или ону особу или место или ствар за наше проблеме, и тако постанемо заробљени у бескрајном и бескорисном настојању да променимо своје околности, уместо да променимо своја срца.
Чак и више од тога, завет стабилности је семе праве хришћанске љубави. У свету у коме чак и најближи људски односи сувише често изгледају као да су постали мање-више једнократни, монах даје обећање пред Богом да ће остати у истој заједници, са истим људима, до дана своје смрти. Живети — сваки дан по цео дан — раме уз раме са људима које нисмо изабрали (а које можда ни не волимо) није увек мала или лака ствар. Али то је пут ка љубави далеко дубљој и истинитијој и значајнијој него што може постићи чак и најближе световно пријатељство: то је пут ка љубави Христовој, ка љубави која је способна да види и служи и спозна лик Божији у сваком једна особа коју срећемо. То је пут који је нашем безкорењеном, усамљеном и атомизираном добу сада потребан више него икада.
Нису сви позвани на монашки живот, а монашки постриг наравно није намењен онима који живе у свету. Али врлине садржане у монашким заветима једноставно су врлине које је Христос проповедао у Јеванђељима, које подједнако припадају сваком хришћанину. И зато мислим да би сваком хришћанину било добро да пажљиво и молитвено размисли о савету који је својевремено дао Свети Антоније Велики, оснивач општежитељског монаштва:
Неко је упитао [авву Антонија]: „Шта треба чинити да би угодио Богу?“ Старац је одговорио: „Обрати пажњу на оно што ти кажем: ко год да си, увек имај Бога пред очима; све што радите, чините по сведочанству Светог Писма; у ком год месту да живите, немојте га лако напуштати. Држите се ова три правила и бићете спасени.”
-Изреке пустињских отаца
Превела редакција Чудо
blogs-ancientfaith
