Наша Црква поштује и проповеда реалност светости. Свети – то је историјска реалност, дар и плод Духа Светога; то је човек који добровољно узима на себе крст, јер га је од главе запљуснуо талас благодати Божије.
У нашој Цркви ми не сматрамо да су свети тобоже безгрешни или просто морално савршени. Свети – то је онај ко је задобио везу са Богом, ко Га је заволео, ко Га је учинио средиштем свога живота. Црква постоји не зато да би тешила човека у хаосу свакодневице, нити да би га подржавала у врлинама, нити да би нам гарантовала признање и уважавање у друштву. Не! Црква постоји као место где пребивају живот, слобода и љубав, и где се успоставља веза са Богом, а у Богу и са сваким човеком. Светост то је изазов, то је позив упућен свакоме од нас. Ми не постојимо зато да бисмо створили породицу, а затим умрли, без много размишљања Тајна живота, који нам је подарио Бог, састоји се у томе да је светост могућа, да је призив ка светости – то јест ка јединству са Богом – упућен свакоме од нас. То је призив да се замислимо – зашто живимо“ Призив да схватимо да је живот највећи дар љубави Божије. Дакле, као што нам је било дато на дар ово Биолошко постојање, тако ми сами треба да пронађемо истински живот – Самог Бога.
Потребно је да изнова проценимо наше постојање, наш живот у целини, не само у Цркви, него и изван граница црквене ограде: у породици, на послу, у нашем свакодневном животу. Треба да се замислимо: како је уређен наш живот. Зашто баш тако?. С којим циљем? Шта је његова суштина, његова основна мисао, његов центар? Наша је дужност пред собом да разјаснимо ова питања.
Ако у храм одлазимо по навици како бисмо извршили некакву дужност („тако је прописано“), или да бисмо „одобровољили Бога“, јер Он ће у том случају боље служити нашим свакодневним потребама – то је велика грешка. То није Црква. Црква постоји како бих ја могао да пронађем радост – радост коју нико неће моћи да ми одузме (види: Ји. 16,22). Црква је потребна да би смрт била побеђена, да бисмо ми, прекорачивши њен праг, ушли у радост вечности, коју сада видимо као у огледалу (1. Кор. 13, 12). Ето шта је наша утеха – смрт је побеђена! Из перспективе вечности све пролазно одлази у други план, па и непријатности и бриге. Уосталом, оне представљају део духовног пута у вечност, јер уколико нас нешто још увек притиска и растужује, то значи да је у нама жив страх од смрти, страх од пролазног, свакодневног, који сам по себи погодује покајању.
Ми треба да достигнемо такву везу са Богом, да постанемо Судеоници Христовог Васкрсења. Треба да схватимо да смрт више нема власт и да зато никаква тешкоћа, никаква невоља не могу да нас дотакну, осим једне; осим оне туге коју доноси раздвојеност од Христа.
Али како да достигнемо везу са Богом? Како да превазиђемо ту раздвојеност? Пре свега – озбиљним односом према своме животу; он не треба да буде усредсређен на свакодневно, на оно што и суштину. Ми треба да тражимо истину, да тражимо Христа, како бисмо Га заволели.
Волети Христа и значи тражити Га; могуће је волети Христа не знајући Га, али жудети за сусретом са Њим; љубав према Христу може бити ишчекивање Одсутног, али само ако хоћемо да Он буде господар у нашем животу, Ето шта је љубав према Христу. Немојмо да се заваравамо, делатне љубави према Христу, тог плама нашег срца, у нама је врло мало, Али стремљење ка Истини, ишчекивање Христа – то је такође обележје љубави према Њему. Зато хајде да тако уредимо наш живот, да буде оријентисан на ишчекивање Христа.
Веома је важно такође да схватио: Христос је – нада свих нас. Не само праведника него и грешника. Степен греховности у принципу се мери спољашњим показатељима . јер су то само симптоми – него тиме колико је у нама јака жеђ за истином, жеђ за Христом. Без жеђи за Христом, наравно појавиће се и завладаће симптоми – греси.
А ако та жеђ постоји, човек ће свој живот тако да не понизи ову наду у живу везу са Њим. Управо тако и наша греховност мери се слабошћу наше наде у Истину, у Христа, мером наше равнодушности према Богу.
Други критеријум јесте расположење нашег срца. Човек који стреми ка Христу биће оправдан ма колико да је грешан и безвредан. За срце увек постоји нада, док човек не напусти овај живот. И трећи (најважнији) критеријум је – одбацивање очајања, да тобоже не може да имамо истински опит богоопштења. Ми можемо све ако наше срце буде горело љубављу према Христу.
„Имам породицу“, рећи ће неко, „ожењен сам“. И у браку треба да пронађеш могућност да осетиш Христа, да Га тражиш и нађеш. То значи да треба да живиш у име Христово, а не ради осећаја сопствене праведности и важности. Добробит твоје породице за тебе треба да постане питање части, због тога си дужан да учиниш све што је у твојој моћи – треба да будеш снисходљив и спреман да се повучеш, да саслушаш и чујеш своју децу и своју супругу. Не губи време узалуд, води рачуна о сваком свом покрету, о свакој речи да не увредиш другог човека. Све чини у име Христово.
То не захтева много времена и дуге молитве – само расположење наше душе. А сила тог расположења зависи само од једнога – колико се уздамо у Њега.
Нашу љубав према Христу не треба да потисне безумље свакодневице, које се на крају крајева завршава лудилом. Наравно, ми смо непрестано заузети породичним обавезама, сваки дан нам искрсавају нови и нови проблеми, и треба да их решавамо, Не можемо да одбацимо све то, али у сваком нашем делу треба да буде присутан Христос, треба да буде покрај нас. Свакодневни послови не сметају Христу, напротив – они нам пружају могућност да Му приближимо, уколико то дозвољава наше срце. Јер веома је лако рећи: „Имам премного брига у животу, недостаје ми времена да мислим на Христа“.
Ниједан сегмент нашег живота – чак ни најпрозаичнији – није затворен за Христа. Он је освештао све, и ми свуда треба да види Његово присуство. Па куд пукло да пукло. Немојмо очајавати, немојмо губити наду у Христа, свим силама чувајмо јединство, пријатељство и љубав, свако на свом месту, у својој породици, а после, када дорастемо до тога, и у односу према другима.
То и јест тај подвиг ради кога нам је живот дат. зато су нам потребни и молитва, сирење спремност да попустимо. Ако попуштао без молитве и смирења Христовог, то ће довести до увреда, душевних траума и мноштва психолошких проблема. Дакле, потребно је да се молимо. Одрицање од молитве – то је главно обележје посветовњачења нас црквених људи. А ако се црквен човек ограничава на проповед и социјалну ангажованост, занемарујући молитвени, аскетски рад на себи, ако хришћанско поимање живота прихвата искључиво философски или пак у идеолошком кључу – то је једноставно светски човек.
Без молитве све ће то бити – узалудан труд. Уосталом, ни молитва нема смисла без делатне љубави. Наш се пут не пружа кроз простор, него кроз време. Време за душевно спокојство. Време за душевно спокојство. Време за за кратку , али дубоку и сабрану молитву. Све друго треба свим силама да буде окренуто према Христу и према нашем брату.
Архимандрит Варнава (Јагу)
Из књиге – За свет који нестаје три сузе покајања и наде
