При повлачењу 1915. године војници 10. пешадијског пука застали су на левој обали Власинеда се одморе. По ноћним ватрама су приметили
да су их Бугари опколили са свих страна, а један бугарски батаљон је почео да прелази реку Власину с циљем да обруч затвори око пука.
Пуковник наређује капетану Радомиру Цвијовићу да са три вода своје чете спречи Бугаре да затворе обруч. Командир упозорава команданта
да је немогуће са 150 редова, колико их је било у три вода, спречити продор више од хиљаду одморних Бугара. Командант изјављује да мора жртвовати три вода редова да би спасао пук. Није било водича, ни карте, па се треба снаћи.
– Како знаш! Иди па шта ти Бог да и поступи како те Бог учи.
– Онда, господине пуковниче, напишите ми то наређење.
– Због чега ти је потребно писмено?
– Поштено ћу вам казати. Ако погинем ноћас, а то је сигурно, наредбу. Истина, ја ћу погинути, с њом или без ње, али нико неће моћи приговорити да је капетан Цвијовић, одвео на кланицу сто педесет људи. Ако задатак извршим и вратим се жив – онда хоћу да се то призна мени и мојим багљавим
и измученим редовима. (Наредба је написана и капетан је узео и
отишао у чету).
– Војници, вечерас ћемо отворено разговарати. Добио сам једну тешку заповест. Кад се она преведе на наш војнички језик, значи: три вода наше чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер 10. пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас имамо да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклију са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким,
ни лево ни десно. Идемо у маглу па – шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог…
– Ако се неко међу вама толико уплашио и не сме да крене, одмах нека иступи и каже: „Ја не смем!” Поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника. Из мрака се јави глас једног редова:- Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?
– Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?!
– Онда ћемо сви! – одговорише покисли војници, а на њиховим лицима заблиста нови жар и снага. (Капетан даје прецизна упутства за кретање ноћу: држати један другога за шињел, припремити муницију и бомбе… А онда је наредио да
сви скину капе а сам се обратио Богу молитвом). – Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике! Помози им у овој мрачној
ноћи и невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо што је туђе, него да бранимо
своје село и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе,
на вјек вјеков! Амин! Војници су се прекрстили и у чудној побожности
шапутали име Господње. Кренули су кроз мрклу ноћ, са својим капетаном
на челу, преко врлети, уз огромне напоре. У рано јутро стигли су на косу изнад Власине.
Укопали су се до паса, дубоко сваки за себе, на раздаљини од десетак метара.
Патрола је сишла према реци и наишла на Бугаре који су отворили ватру. Бугари су кренули уз косу на укопану чету. Кад су избили 40 метара
испред положаја чете, по стрељачком строју бугарских војника са косе је сукнула ватра и они су падали као снопље. Капетан Цвијовић наређује да
наредник Ђокић, који са својом десетином није нападнут на десном крилу, сиђе у поток и с леђа
удари на Бугаре. Уз брзу паљбу с косе и напад с леђа Бугари су почели да се повлаче. Под притиском ватре, Бугари се опет сручише у поток. Наши војници нису чекали заповест.
И догоди се чудо: хиљада (Бугара) је бежала пред 150 Срба… Неки су поскакали у реку, а неки су израњављени лежали на обали. Све је пливало у крви. Са изразом ужаса на лицу, испретурани лешеви су лежали ту и тамо. Само
око оног потока пало је сто педесет глава. Језиво је било погледати.
Бугарски батаљон је био уништен. Двеста и неколико војника заробио је капетан Цвијовић са своја три вода…
Изгинуле Бугаре наши су сутрадан сахранили са свим војним почастима. Над њиховим гробом, који је био страшан и огроман и у који
је сахрањено преко две стотине људи, испалили су плотун. То је била последња војничка почаст. Капетан Цвијавић је за овај подвиг добио
чин мајора и Карађорђеву звезду IV реда са мачевима, а сам је многе своје војнике предложио за одликовања. С њима је наставио до ослобођења
земље, а после рата вратио се свом учитељском позиву у Лучанима, код Чачка.
