За појмове и мерила модерног доба, могућност истовремене комуникације људи на најразличитијим крајевима света у реалном времену, толико се усадила у нашу стварност да је тешко замислити свакодневицу без електронске поште, СМС порука или друштвених мрежа. Овој драгоценој тековини савременог друштва претходили су векови и деценије технолошко-информативне (р)еволуције у којој телеграфски уређај чини прекретницу.
Аналогно технолошким достигнућима 21. века, у вредносним оквирима 19. века највећи технолошки „домет” остварили су телеграфски и телефонски уређаји. За људе тог времена, нестварно је звучала чињеница да порука може прећи стотине километара за свега неколико секунди, што ниједно средство тога доба није могло.
Један од првих комуникационих уређаја модерног доба намењен за даљу комуникацију помоћу сигналних кодова био је телеграф. Посматрано у широј историјској перспективи, прапочеци његовог функционисања препознају се још у достигнућима античких народа који су користили разне канапе, жице, ватрене и димне сигнале у преношењу порука са једне локације на другу. У другом случају истиче се достигнуће француског научника Клода Шапа, који је 1792. усавршио оптички телеграф, тада још увек неелектрични.
Уџбеници технике пионирске заслуге за изум модерног телеграфа који је функционисао на бази фреквенције електромагнетних таласа приписују се Американцу Самјуелу Морзеу (1791–1872). Ослањајући се на резултате ранијих истраживача он је први успешно развио телеграфски уређај. Прва телеграфска конекција између Балтимора и Вашингота остварена је 1844. године.
Био је то епохални изум који је означио прекретницу у технолошкој и комуникацијској историји. Брзи начин комуникације савременици су дочекали са великим узбуђењем и интересовањем, па се за свега десет година на простору Америке и Европе развила читава мрежа телеграфских линија. Разуме се, европске велике силе прве су себи приуштиле ову последњу реч тадашње технике. Почетком педесетих година 19. века једна од крајњих телеграфских станица у Европи био је Земун.
Развој средстава комуникације у Кнежевини Србији дуго је био ограничен спором и лошом путном инфраструктуром. Према проценама савременика, Србија је средином 19. века имала око 1.200 километара земљаних путева, али сем београдско-цариградског друма ниједан други пут није био колски. Сходно томе и курирска служба у Србији функционисала је јако споро. Сва писана коресподенција одвијала се посредством „коњичког пандура”. Они су били задужени за размену званичне преписке између локалних администрација и централне власти, одржавали су систем везе и прослеђивали званичне депеше. Формирањем јавне поштанске службе 1843. године повећана је фреквентност курирских служби, али њихова ефикасност и даље није превазишла брзину јахаћег коња.
Српско друштво 19. века технолошке изуме прихватало је релативно брзо и са великим интересовањем. У случају телеграфа иницијативу за његову набавку и увођење у Србији покренуо је аустријски конзул у Београду Теодор Радосављевић. Овај Србин из Војне крајине службовао је као царски дипломата у Србији дуго година и остварио је велики утицај на кнеза Александра Карађорђевића. Сугеришући кнезу да би успостављање телеграфског саобраћаја могло да обезбеди Србији знатне приходе од унутрашњег и међународног транзитног саобраћаја, изградња телеграфске линије је само 11 година након прве успешне примене ушла у буџетски план набавке за 1855. године у Кнежевини Србији.
Набавку телеграфског система додатно је подстакла и сложена међународна политичка ситуација. Избијањем Кримског рата (1853–1856), међу српским властима јавила се оправдана бојазан да би политичке и војне рефлексије тог сукоба могле да дестабилизују положај Кнежевине. Стога се јавила реална потреба за што бржим протоком и разменом информација.
Прва телеграфска линија пуштена је у рад 3. априла 1855. године и жичано је спајала Крагујевац и Београд. Према сведочењу телеграфисте Димитрија Ђорђевића „дан отварања српског телеграфа личио је на какав народни празник. Пред зградом у којој је монтиран телеграф окупљао се народ одевен у свечано рухо, нестрпљиво чекајући да види то чудо како писмо оде у Београд док се удари дланом о длан, а тадашње ’Српске новине’ данима су извештавале о чуду последње технике”.
Осам дана касније, у рад је пуштена и главна телеграфска веза на релацији Београд–Алексинац. У организационом погледу, телеграфска служба потпала је под ингерецију Министарства унутрашњих дела и обједињена је са поштанском службом. Целокупни трошкови у првој години коришћења телеграфа износили су нешто више од 100.000 гроша.
Како би стимулисала развој међународног телеграфског саобраћаја, а самим тим и приходе од такси на транзитне телеграфске услуге, тадашње власти направиле су јединствени преседан тиме пружајући зајам Османском царству од чак 5.000.000 гроша за градњу телеграфске линије која би спојила погранични Алексинац са Једреном. Радило се о до тада највећем бескаматном зајму који је превазилазио новчано стање тадашње српске државне касе.
Тешке казне за уништавање телеграфске опреме
О значају и бризи коју је српска администрација поклањала телеграфу, најсликовитије сведоче одредбе Телеграфског закона из 1855. године. У њему се прети тешким казнама онима који би из лакомислености или несташлука уништавали делове телеграфске опреме. Трећа тачка закона предвиђа доживотну робију или смртну казну за свако намерно сечење, обарања или кидање телеграфских линија, уколико би то проузроковало смрт или општу опасност.
Извор: Политика
