У долини између два брда, где се сунце ломи кроз маглу и где ветар носи мирис соли са обале, стајала је маслина. Није то била обична маслина, била је стара, толико стара да су њени корени били попут змија које грле земљу, а гране криве као прсти неког древног мудраца.
Звали су је Баба, јер је, кажу, памтила све ратове, љубави, издаје, па чак и оно доба кад су људи још веровали у приче. Село крај ње, мала варошица заборављена од света, живела је по ритму њеног лишћа кад Баба процвета, сви су знали да ће година бити добра.
У селу је живео и Младен, момак широких рамена, али немирног духа. Био је познат по томе што никад није стајао залуд, увек би нешто копао, тражио, сањарио. Кажу да је Младен имао очи боје маслиновог уља, златне и дубоке, као да је Баба сама у њега усадила део своје душе.
Али Младен није био од оних који слушају приче старих, он је хтео да пише своју. Чуо је легенду да испод Бабе лежи благо, старо злато које су Турци закопали пре него што су побегли пред устаницима. Младен је одлучио: ископаће то благо, па макар му руке крвариле.
Једне ноћи, док је месец био танак као срп, Младен се искрао из куће с ашовом у руци. Село је спавало, само су зрикавци певали своју песму. Стигао је до Бабе и почео да копа. Земља је била тврда, каменита, али Младен није одустајао. Зној му се сливао низ чело, а руке су му дрхтале од узбуђења. У глави му је била само једна мисао, благо, слобода и нови живот.
Док је копао, чуо је шапат. Тихо, као да ветар говори. Окренуо се, никог није било. Само Баба, њене гране што се њишу на ветру. „Ма, уображавам“, помислио је и наставио. Али шапат се вратио, јачи, готово као глас, „Зашто ми рањаваш корење?“
Младен је застао, срце му је тукло као лудо. „Ко је то?“ викнуо је, али одговора није било. Само тишина и ветар. Одмахнуо је главом и наставио да копа, убеђен да му се причињава. Тада је ашов ударио у нешто тврдо. Дрвена шкриња, обрасла корењем маслине, као да је Баба сама чувала тајну. Младен је пао на колена, рукама чистио земљу, срце му је било у грлу. Отворио је шкрињу , али унутра није било злата. Само стари пергамент, пожутео од времена, и мала стаклена бочица пуна тамне течности. Младен је разочарано опсовао. „Ово је то благо? Папир и неко уље?“ Вратио се кући уморан и љут, бацио бочицу на сто, а пергамент размотао под светлом свеће. На њему је писало, готово избрисаним словима: „Онај ко попије уље Бабе, видеће истину.
Али истина није за свакога.“ Младен се насмејао. „Бајке“, помислио је. Али нешто у њему, можда радозналост, можда очај, натерало га је да отвори бочицу. Мирис је био тежак и штипао је слузокожу носа. Попио је гутљај. Свет се променио. Очи су му се замутиле, а онда је видео све. Не село, не маслину, већ слике. Људе који су живели пре њега, њихове радости, патње, издаје. Видео је девојку која је волела младића, али га издала због страха. Видео је ратника који је закопао шкрињу, не са златом, већ са уљем од плодова Бабине маслине, јер је веровао да оно чува душу маслине – душу која памти. А онда је видео себе. Не онаквог какав је сада, већ старог, усамљеног, у граду пуном буке, далеко од села, са златом у рукама, али празнином у глави и у срцу.
Пробудио се под маслином, зора је тек свитала. Бочица је била поред њега, полупразна. Пергамент је нестао. Младен је схватио – благо није било злато. Било је знање.
Баба није чувала злато, чувала је истину о онима који су је тражили. Младен није више копао. Вратио се у село, узео маслинове гранчице и почео да сади ново дрво. „Ако је истина у теби, Баба“, рекао је, „онда ћу је чувати.“ Село је наставило да живи, а прича о Младеновом благу постала је нова легенда. Неки су говорили да је полудео, други да је нашао нешто вредније од злата. А Баба? Она је ћутала, као и увек, док су њени листови шапутали на ветру да Младен није оно што је био. Све је свршено, повратка није било!
