Као што су се дан и ноћ смењивали, тако су се наши и њихови смењивали у рафалној паљби.
Ваши, наши, моји, његови, њени… Више се није знало ко је чији. Толико ми се смучио тај присвојни придев да сам се заклео да нећу више питати ни чија је кафа или млеко у продавници, мислећи на произвођача.
***
-Како се зовете?
-Миладин Стојковић.
-Даље…где си рођен и кад?!!!… Све генералије хоћу, све до дана данашњег!!!
Млади војник је ударао по типкама старе машине за куцање не штедећи прсте. Тишина је прекидана тим звуковима и пуцњевима који су допирали споља.
Толико су ме тукли те ноћи да сам на крају изгубио свест, или сам се пак предао без икакве жеље да се више копрцам у овим мемљивим рупама везан за столицу и го прекривен старим војничким ћебетом око слабина, више ми се исплатило да се онесвестим него да у будном стању трпим болове. Нисам више имао шта да чекам нити чему да се надам.
Те ноћи у неком полусну, као кошмар, сањао сам краља. Био сам његова дворска луда и правио сам скечеве са чаробном лампом који су га забављали толико да му се тресао стомак од смеха а, наочаре би скидао и брисао сузне очи од салве смеха.
Пљескао је рукама и тражио још и још….
-Али краљу, шта ћу ја да радим?
-Како шта?!, па засмејаваћеш ме, рече изненађен мојим питањем.
А, шта ћу кад престанете да се смејете?, питао сам озбиљно.
У том тренутку војник ме је мунуо у ребра великом распертланом цокулом, пробудио сам се уз бол у трену.
Зажмурио сам и подигао се на ноге да бих био спреман на наредни ударац. Свака кост ме је болела а, лице ме је затезало на образима и уз уши. Нисам пипао али сам знао да сам у лицу сав у скорелој крви. Усна ми је била отечена и разбијена. Пекла ме је више него душа у овом бесмисленом рату.
Сетио сам се оног јутра у пролеће деведесет друге када је све почело…
Пролеће је дошло маскирајући сваку лошу намеру или смо бар сви тако веровали да ћемо се пробудити из лошег сна и наставити животе као и до сад. Међутим, сунце није било довољно да загреје и наше и њихове као да је тог пролећа омалило, кратко као прошлогодишњи дечији капут.
Ујутру ме је деда пробудио у рану зову устај Миле сви већ одоше у шуму. Мислио сам онако млад као и много пута до тад да претерује. Усна ме је болела исто као сад, јер ми је херпес изашао у току ноћи. Тако килав, на брзину устадох и потрчах ка шуми где сам видео колону наших како се са нарамцима на леђима пењу пут планине. Пушку ми је деда утрапио у руке а стари пиштољ био ми је за појасом.
Било је то последњи пут да сам видео деду. Када сам свратио кроз пет месеци,ноћу и прикрадајући се, кућа је била већ спаљена и у оном згаришту нисам нашао ништа што би ме подсетило да је некад било моје. Задржавао сам сузе уз тешку муку а јабучица у грлу је ишла горе-доле. Сва та сећања, бес, туга, тињала су ми у грлу, спремна и да ме удаве ако попустим и пустим глас или сузу.
Чуо сам да су га убили неколико дана по мом одласку, затекавши га самог уз ватру како пече кромпире у љусци као да је само њих чекао и све то радио да лакше и брже прође време.
Познавао сам га добро јер ме је одгајао као отац, којег скоро да се нисам сећао јер је био негде у Европи у затвору. Деда је од мене направио човека уложивши сво своје знање, љубав и жељу као да је хтео да оправда што му је син постао пробисвет иако је он био поштен и благородан човек. Лакше ми је било да се вратим у рат знајући да немам где ни коме, као да сам кажњавао себе верујући да је бес који сам осећао у себи исправан и терајући себе да мрзим још више људе који нису делили моју веру и убеђења.
Био сам миран и кад је војник уперио пиштољ у моју слепоочницу, стиснутих зуба и злих очију не знајући да мој мир исцељује сав физички бол којим су покушавали да ме сломе.
Ипак је изабрао да ме још једном добро премлати и то све пиштољем у главу. Док сам падао опет сам се онесвестио и треснуо о под крвав од крви и, понављао речи мог деде као мантру, „Није јак ко бије, него онај што трпи!“
Тренутак када је моје тело прекрио дуго чекани мир. У даљини чуо сам машину за куцање као пригушени хук.
Зовем се Миладин и мртав сам ʹладан.
