„Скупљамо старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“ Одјекивало је низ врели јулски дан, улицом која се стрмо спуштала у правцу главне раскрснице мале вароши.
„Чујеш ли?“, питала је мајка свог синчића од шест година, “Ове чике скупљају
неваљалу децу!“
„Мама, мама а шта су то сееекундарне синовине?“.
„Сировине“, исправи га мајка. „То су кажем ти непослушна и неваљала деца“,
одговори му мајка уз осмех.
Дечак је извиривао преко ограде терасе на трећем спрату гарсоњере у којој су живели .
Комби се вукао низ улицу а преко разгласа наснимљен глас одјекивао је понављајући
исту реченицу.
Било је тихо, сезона одмора и путовања као и летње учмалости када се човек од врућине успори и гледа да се расхлади. Чинило се да само комби и његови вредни скупљачи имају жељу да раде по овом врелом дану.
Мајка је обрисала мусаве образе свом сину лизнувши прст своје руке. Одмакла се даље и била задовољна како је то урадила.
Дечак је био лепо подшишан, светле косе са раздељаком на десној страни главе.
Несташан као и сва деца тог узраста и врло интелигентан.
„Али ја сам добар!“, узвикну дечак преко ограде у жељи да га чују они доле.
„Јеси!“, одобри мајка, „Ти си мој добар дечко.“
Поносно га је гледала. Када јој је муж отишао у затвор дечак је имао само три године.
Није јој било лако. Али се никад није плашила рада, убрзо је нашла посао у локалној
трговини где је и данас радила. Недеља је једини слободан дан и зато се данас трудила да проведе што више времена са сином. Плашила се да се не одметне очевим стопама и пола живота проведе по затворским рупама.
Била је млада и наивна када се заљубила у свог мужа, остала у другом стању и ту више није могло ништа да се уради. Веровала је да ће се он променити, опаметити и склонити од опасних послова, сад кад има породицу али, авај!
Када је полиција те ноћи дошла у стан и ухапсила га, заклела се да је крај. Није желела такав живот, волела је да ради и никаквог посла се није либила. Желела је миран живот и топлину свог дома, ништа није било вредније од тога и њеног сина.
Родитељи њеног мужа одавно су умрли и он је рано остао сам, препуштен улици и
лошем друштву. Њен син је имао њу и она ће га чувати од свих зала. Њој је само очух
био жив али како су он и мајка одавно живели у иностранству виђали су се ретко. Оца
није упамтила, умро је млад и изненада.
Данас је скувала леп ручак. Поставила је у малој кухињи и укључила вентилатор како
би им било пријатније да ручају.
„Грашак и поховано месо!“, узвикнуо је дечак, „Моје омиљено јело!“
„Знам ја шта ти волиш!“, смешила се мајка, срећна што дечак зна да се радује малим
стварима. Трудила се да га то научи, скромни људи су увек срећни са оним што имају.
„Знаш мама сећам се једног ручка са татом “, рече изненада дечак. „Седео сам у
хранилици поред стола а вас двоје сте се куцали чашама и пили вино!“
Мајка је ћутала и гледала у тањир.
„Зашто си тужна, мама, јелʹ због тате? „
„Једи сине!“, рече мајка и поглади га по образу.
Напољу се комби вртео око зграде већ ко зна који круг и допирао је глас „Скупљамо
старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“
„Волео бих да мој тата вози овај комби“, рече дечак одједном.
„Ако бих који пут и био неваљао он би ми опростио и не би ме казнио!“
Мајки се једна суза скотрљала низ лице право у тањир.
„Сад не мораш да солиш јело, сузе су слане!“, рече дечак детиње наивно.
„У праву си! „ прошапута мајка стиснутог грла. Недеља је одмицала и у затвору. Сутра је један човек, отац и муж, чекао суђење. Комби је кружио око кварта упорно чекајући да се неко јави „Скупљамо старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“
Када би тако лако могао очистити мој живот као подрум, помисли мајка, одмах би га
позвала. Залогаји су јој с тешком муком клизили низ грло.
Синчић је јео ћутке и у сласт несвестан животне горчине.
