Тај метар земље био је њихов колико и мој. Годинама смо живели у слози и договарали се како да решимо проблем. Ни сам не знам како је дошло до тога да проблем постане нерешив.
Заправо решив, на најокрутнији начин, погибијом. Дан је био леп, јесењи. Код сељака је јесен најрадније годишње доба, да дан траје дупло не би се све постигло. Е баш такав један дан је судбина изабрала да реши дугодеценијски проблем спора око проласка са мог имања на главну џаду. Сачекаше ме сви из те куће код капије са држаљама од мотика и вила, издалека сам им видео бесне погледе.
– Нећеш више мајци….рече ми новопридошла снајка са стомаком до зуба.
– Мак се дете, рекох јој кроз зубе.
Старији син Милисав замахну кроз ваздух тако снажно ка сам чуо јаче звиждук ваздуханего ударац у слабине који ми се разлеже телом.
Ничег се после тога не сећам. Слика и тон увек ми се враћају на сцену како баш ту на међи леже сви у локви крви. Пиштољ ми беше у руци празног шаржера. Шесторо њих са по једним метком у телу. Нису мрдали. Упасао сам се и кренуо путем до станице милиције.
Био сам добар стрелац увек, тупо сам мислио и још имао снаге да се поносим нечим.
-Тако је било судија, а сад ви досудите!
Мени је ионако свеједно, онај метар земље више није имао ко да тражи.
Црница, најплоднија земља нашег краја покриће нас све у нади да ћемо тамо доле у њеној утроби знати мало боље да је поделимо.
