Извор је био баш далеко од главног пута и наше куће. Док смо се спуштали па опет пели до њега, нигде краја а упекла звезда, што би рекли овдашњи сељаци. Имали смо времена да разговарамо, али смо ипак ћутали. Ногу пред ногу ишли смо по
прашини, неасфалтираним путем који су људи пробили преко шипражја и необрађених њива. Уз извор стајала је мала капела у чијем је средишту био бунар жеља пун новчића.У целој околици знало се да испуњава жеље или су бар људи које мучи неки
велики проблем веровали у исцељење. А у шта све човек није склон да поверује кад има неки проблем?! Легенда каже да су у давна времена жене ту прале веш. Ударале су пратљачама из све снаге и све је мирисало на буков луг. Каце у којима се веш киселио биле су до метар дубоке и млада женска тела угибала су се на њиховој ивици док су тако нагнуте црвеним голим рукама до лаката вадиле запрљан, мокар веш. Једном се једној од тих праља дете удавило стрпавши каменчић у уста док је она испирала бели веш на извору. Нико није приметио нити чуо кркљање детета. Нашли су га када је већ било модро и непомично. Некако од тог догађаја извор је постао место на ком као да је струјала нека посебна магија. Као човеков отисак у нетакнутој природи. Причало се да се у поноћ изнад извора, високо на небу појављује дечији лик са ореолом изнад главе и сваком ко се ту задеси прориче будућност. Због тога су на том месту мештани подигли капелу и позвали попа да је освешта. Бунар је кажу, сам од себе настао и тек много година касније су га претворили у бунар жеља. Мој даљи брат и снајка дошли су овде јер нису имали деце, ево већ деценију откако су у браку. Та немогућност урушавала их је свакога дана ко маљем да их је сабијала у земљу и сад не знам да ли им је још можда теме вирило из ње. Годинама су обилазили манастире и светилишта како у земљи тако у иностранству. Верујем да им је ова капелица у нашем завичају још једина нада остала. Када смо коначно стигли на утабану влажну земљу близу извора, показах им руком да је то оно због чега смо дошли. Нисам улазио са њима унутра, одлучих да их сачекам испред. „Никада их нисам питао шта се унутра збило!“, рекох девојци од двадесет година која ме је радознало гледала право у очи.„Али ево, видиш да си ту! Значи да је завичајни извор помогао!“ Осмехнула ми се очима црним као угаљ. Ни за живу главу јој не бих рекао да је усвојена шест година пре него су јој посвојени родитељи погинули. Одгајао сам је како сам сматрао да треба, као своју. И била је моја. Желео сам да је причом о чудотворном извору вежем за завичај. Јер, шта је љубав него искрено веровање које се залепи за човекову душу као комад земље родне груде за ципелу после кише, и не да му да заборави одакле је кренуо без обзира где ће стићи, и какав ће траг оставити.
