Као капи воде ка сливнику, сливао се сваки дан тог лета у неповрат. Могао сам имати дванаест или тринаест година. Знам то засигурно, јер кума Живана беше још у селу. Сваке недеље правила је крофне, оне велике и шупље што миришу на рендану кору лимуна. Никад после нисам јео такве. А верујем да их није ни правила тамо где се одселила.
То лето било је другачије по много чему.
У село су се доселиле две сестре јер је њихов отац лекар добио премештај. Село је ту вест дочекало ко озебли сунце. Што се мене тиче, нисам томе ни придавао значај у почетку, а нисам имао ни кад од силног јурцања са децом из улице за крпејачом коју смо од ујутру па док се не смркне пикали између два од дасака направљених голова са разапетом рибарском мрежом на њима.
Упознали смо се испред црквене порте, приметио сам да ме је више пута погледала али
сам се брисао око усана све мислећи да сам мусав од куминих крофни. Недељом се јела печена риба како и приличи малом рибарском селу где су сви били аласи. Било је и рибље чорбе прошаране икром и алевом паприком која се пресијавала као бакар у масном лонцу.
Те недеље устали смо рано како би уловили што више рибе јер се спремало и за мајсторе који су зидали помоћни део куће мог ујака.
Још није ни свануло кад забацисмо мреже. Одбљесак неба на води распиривао је моју
дечачку нестрпљивост. Тада се праћакнуо и одмах сам видео да је крупан шаран тог јутра одвојен из скровитог речног дна због своје радозналости. Крљушт му се цаклила на тек излазећем сунцу и узалуд је отварао уста и ударао репом, био је плен.
Поносно сам га носио у руци док смо се враћали кући са уловљеном рибом. Баш тада
наишле су докторове ћерке и тако ме гадљиво погледом стрељале, док се мој израз од
поноса претварао у жељу да ме земља прогута.
Нису ми се јавиле прошле су поред мене као да ме нема. Док су за ручком ударале кашике о тањире, велике шаранове очи на одсеченој глави гледале су ме нетремице. Баш тада је један од радника масном руком извадио главу у свој тањир и почео да зубима и уснама сише све са костију. Нисам могао ништа да окусим.
Одјурио сам до реке и дуго седео несвестан да ме једна од сестара посматра из прикрајка, осмехнула ми се и ја сам схватио да ипак више волим девојке него рибу, иако је мој ујак тврдио да се то не раздваја.
