Веза са својим тлом, она веза која народ чини народом, духовном заједницом, није веза економска, него духовна. Она се изражава у обредима, међу којима су најважнији: поштовање гробова предака и посвећивање деце духовима тих предака. Кад оставља гробове предака, народ нестаје. То опажа и Милош Црњански у Сеобама. Обреди су онај битни израз везаности чланова у једну народну заједницу. Смисао за обреде је смисао за заједницу. У обредима се заједница чува као континуитет, као веза унука са дедовима. Тако је у архајском времену из којег и Словени долазе на Балкан. Заблуда романтичарске епохе је да су Словени могли са собом донети у нове пределе старе словенске обичаје и богове. Они су дошли ИЗГУБЉЕНИ, тражећи не само нов завичај, него саме себе, јер нема завичаја док народ не нађе самог себе! Ту где је нашао самог себе јест простор, ТОПОС нове самосвести, те је по тој самосвести могао и тај топос да се преобрази у завичај. Кад је реч о човеку, одлучујући је ЧОВЕК, а не место. Народ који живи у УТОПИЈИ, не само да нема завичаја, него се распада, нестаје, сем ако је та УТОПИЈА схваћена као духовна заједница чији опстанак не зависи од места. Али тада је реч о вери која више нема карактер старе, архајске, магијске, за одређено место везане вере, него о вери која је УНИВЕРЗАЛНА: као вера Мојсијева, вера Христова, вера Мухамедова (да се ограничимо на саму Европу и медитерански басен). Ту је УТОПИЈА нађена као заједница која више неће да буде земаљска (обредима везаним уз одређено тло), него хоће – па ако успе! – да буде НЕБЕСКА, независна од конкретног тла. Народ који се сели – мора нестати ако не прими овакву, нову, универзалну веру! Већ сам тај страх од нестанка – не од нестанка „моје“ личности, него од нестанка ЗАЈЕДНИЦЕ којој припадам – тај страх од ТАКВЕ смрти (не од „моје“ личне) гони човека у наручје НОВОЈ вери!“
