Гледам сјенку, на неког ми личи
На човјека који те волио
или несну лијепу даривао
На чопоре што мјесецу вију,
тебе жено, ја сам препустио
Гледам сјенку, па и њој се чудим.
Зар човјеку она друштво тражи,
тебе мени, себично сакрива.
У коси твојој прсти ми се сплели,
уздах клизи низ једра јој бедра.
Жено, чаробница буди,
па мој уздах уснама умири.
Желио сам сјенку срчом распорити,
дроб јој низ мјесец расути.
Нисам знао како да јој судим,
праштај сјенко, ал’ ја жену волим.
Гледам сјенку, све мање јој судим.
Као и ти вољела је мене,
жену бирам, па Бог нек ми суди.
Што би жедном живот без извора,
нит извору без мене жеднога!
Гледам сјенку, ал теби се враћам,
жељом згарам, у дим се претварам
Ни Вертеру не дам јаде своје,
драга, једном капи, жеђ си ми угас’ла…
Жаклина Багаш
