Грамзиво друштво – основе модуса имања
Наши судови су крајње пристрасни зато што живимо у друштву које почива на приватној имовини, профиту и моћи као стубовима постојања. Стицати, поседовати и остваривати профит – то су света и неотуђива права појединаца у индустријском друштву. Није битно одакле власништво потиче; нити поседовање намеће било какве обавезе власницима. Принцип гласи: „Никога се не тиче где сам и како стекао посед или шта са њим радим; док год не кршим закон, моје право је неограничено и апсолутно.“
Ова врста власништва могла би се назвати приватним власништвом (од латинског privare, „лишити“), зато што је особа или особе, која га поседује његов једини господар, с пуним правом да друге лиши његове употребе или уживања. Мада се приватно власништво сматра природном и универзалном категоријом, оно је заправо изузетак од правила ако узмемо у обзир читаву људску историју (укључујући праисторију) и посебно културе изван Европе, у којима економија није главна животна преокупација. Осим приватног власништва , постоји: лично створено власништво, које је резултат искључиво сопственог рада; ограничено власништво , које је ограничено обавезом да помажемо другим људским бићима; функционално или лично власништво, које се састоји од алата за рад или објеката за уживање; заједничко власништво, које група дели у духу заједништва, попут израелских кибуца.
Друштвене норме обликују карактер својих чланова (друштвени карактер). Норме индустријског друштва су: жеља за стицањем, задржавањем и повећањем имања, односно жеља за остваривањем профита. Они који поседују имање изазивају завист и завређују дивљење као супериорна бића. Али, велика већина људи не поседује имање у правом смислу капитализма и капиталистичких добара, што покреће загонетно питање: како ти људи могу изаћи на крај, односно задовољити страст за стицањем и задржавањем имања, или како се могу осећати као власници, кад немају никакво имање?
Наравно, очигледан одговор гласи да чак и сиромашни ипак поседују нешто -и старају се о својим малим имањима као што се власници капитала старају о свом поседу. Попут власника великих имања, сиромашни су такође опседнути жељом да сачувају оно што имају и да га увећају, па макар у питању била безначајна сума (динар овде, два динара тамо).
Највеће уживање можда је не толико у поседовању материјалних ствари, већ у поседовању људских бића. У патријархалном друштву чак и најбеднији људи из најсиромашнијих класа могу бити власници имовине -своје жене, деце, стоке, којима могу бити апсолутни господари. Због тога је бар мушкарцу у патријархалном друштву мноштво деце једини начин да поседује друге особе без потребе да радом стекне власништво и без капиталног улагања. С обзиром на то да читав терет рађања деце пада на жену, не може се порећи да производња деце у патријархалном друштву представља грубу експлоатацију жена. С друге стране, међутим, мајке имају сопствено власништво над децом док су мала. Бескрајан и изопачен круг; муж израбљује жену, она израбљује малу децу, мушки адолесценти се убрзо прикључују старијима у израбљивању жена и тако даље.
Мушка хегемонија у патријархалном поретку трајала је од прилике шест или седам миленијума, и још преовлађује у најсиромашнијим земљама и слојевима друштва. Међутим, полако нестаје у богатијим друштвима и државама -чини се да до еманципације жена, деца и адолесцената долази кад се стандард живота у друштву подигне до одређене мере. С лаганим пропадањем старовременског , патријархалног типа поседовања особе, у чему ће просечни и сиромашни грађани потпуно развијених индустријских друштава пронаћи испуњење страсти за стицањем, задржавањем и повећањем власништва? Одговор лежи у проширивању области власништва на пријатеље, љубавнике, здравље, путовања, објекте, Бога, сопствени его. Макс Стирнер даје бриљантну слику буржоаске опсесије власништвом. Особе се преображавају у ствари; њихов узајамни однос добија карактер власништва. „Индивидуализам“ који у позитивном смислу значи ослобађање од друштвених окова, у негативном смислу значи „поседовање себе“, право и дужност да се сопствена енергија улаже у сопствени успех.
Наш его је најбитнији објекат нашег осећања имовине, јер се састоји из много ствари: нашег тела, нашег имена, нашег друштвеног статуса, наших поседа (укључујући знање), наше слике о себи и слике коју желимо да други имају о нама. Наш его је мешавина стварних квалитета, као што су знање и вештине, и извесних измишљених особина које градимо око стварног језгра. Али, суштина није толико у садржају ега, већ у сматрању да је его ствар коју поседујемо и да је та „ствар“ основа нашег осећаја идентитета.
Ова расправа о власништву мора узети у обзир битан облик додатног власништва који је цветао у деветнаестом веку и полако опада у деценијама након Првог светског рата, па данас није посебно видљив. Раније се сваки посед ценио, пазио и користио до граница употребљивости. Куповина ради „задржавања“ и мото деветнаестог века могао је да гласи: „Старо је лепо!“ Данас је наглашено трошење, а не чување, и купује се ради „одбацивања“. Било да је објекат који се купује аутомобил, одећа или справа, након што се неко време користи, човеку досади и он спремно одбацује „стари“ и купује нови модел. Стицање – краткотрајно поседовање и коришћење – одбацивање (или; ако је могуће, повољна размена за бољи модел) – ново стицање, представља изопачен круг трошења и куповине, и данашњи мото заиста би могао бити: „Ново је лепо!“.
Можда најупечатљивији пример потрошачке куповине данас представља приватан аутомобил. Наше доба заслужује да буде окарактерисано као „доба аутомобила“, јер је читава наша економија изграђена око производње аутомобила, а читав наш живот је у великој мери одређен успоном и падом промена на тржишту аутомобила.
Онима који га имају, аутомобил делује као витална неопходност; за оне који га још немају, посебно за људе у тзв. социјалистичким државама, аутомобил је симбол радости. Међутим, наклоност аутомобилима наводно није дубока и постојана, већ краткотрајна љубавна афера, јер власници често мењају аутомобиле: након само једне или две године, власнику „стара кола“ досаде и баца се у потрагу за „повољном приликом“ за куповином новог возила. Од разгледања до куповине, читава трансакција делује попут игре у којој је лукавство понекад главни елемент, и у „повољној прилици“ се ужива још више од награде: новог модела аутомобила испред куће.
У обзир се мора узети неколико фактора како би се решила загонетка наизглед безочне контрадикције између власниковог односа према аутомобилима и његовог краткотрајног интересовања за њих. Прво, ту је елемент деперсонализације власниковог односа према аутомобилу; ауто није конкретан објекат који је власнику драг, већ статусни симбол, продужетак моћи -средство за изградњу ега. Када стекне ауто, власник је заправо стекао нови део ега. Други фактор – куповина новог аутомобила сваке две године, уместо, на пример, сваке шесте, повећава узбуђење купца због стицања; чин постајања власником аутомобила представља неку врсту дефлорације – повећава осећај контроле, и што је чешће то је узбудљивије. Трећи је фактор то што честа куповина аутомобила значи више прилика да се „направи добар посао“ – да се оствари профит разменом – дубоко укорењена потреба код савремених жена и мушкараца. Четврти фактор је веома битан: потреба да се искуси нови стимуланс, зато што се стари стимуланси брзо троше и нису више занимљиви. У ранијој расправи о стимулансима (у књизи Анатомија људске деструктивности), разликујем „активирајуће“ и „пасивирајуће“ стимулансе и предлажем ову формулацију: „Што стимуланс више пасивизира, мора се чешће мењати његов интензитет или врста; што више активизира, дуже задржава стимулативне особине и мање је неопходна промена интензитета и садржаја“. Пети и најбитнији фактор лежи у промени друштвеног карактера, која се јавила протеклих сто педесет година, промена од „сакупљачког“ до „тржишног“ карактера. Мада та промена не уклања орјентацију на имање, ипак је знатно мења.
Осећај за власништво истиче се и у другим односима, на пример, према докторима, зубарима, адвокатима, шефовима, радницима. Људи говоре „мој доктор“, „мој зубар“, „моји радници“ и тако даље. Али, осим власничког става према другим људским бићима, људи власнички доживљавају бескрајан низ објеката, па чак и осећања. На пример, здравље или болест. Када говоре о свом здрављу, људи то говоре са осећањем власништва, помињући своју болест, своју операцију, своје лечење, своје дете, своје лекове. Очигледно сматрају да су здравље и болест поседи; њихов поседнички однос према лошем здрављу аналоган је власнику акција чије су деонице изгубиле део првобитне вредности због промена на тржишту.
Идеје, веровања, па чак и навике могу постати власништво. На пример, сви који сваког јутра једу идентичан доручак у исто време могу се узнемирити због најмање промене у рутини, зато што је та навика постала њихово власништво и њен губитак им угрожава сигурност.
Слика о универзалности модуса постојања заснованом на имању може многим читаоцима деловати сувише негативно и једнострано; она то заиста и јесте. Желео сам најпре да прикажем друштвено преовлађујући став како бих обезбедио што јаснију слику. Међутим, постоји елемент који слици може пружити известан степен равнотеже, и то је све снажнији став међу припадницима млађе генерације, који је сасвим другачији од става већине. Код ових младих људи проналазимо облике потрошње који не представљају скривене облике стицања и имања, већ изразе истинске радости у чињењу онога што се воли, без очекивања да се за узврат добије нешто „трајно“. Ти млади људи путују далеко, често уз велике потешкоће, да би чули музику коју воле, видели места која желе да виде, упознали људе које желе да упознају. Овде не говоримо о томе да ли су њихови циљеви вредни као што они мисле; иако нису довољно озбиљни припремљени или усредсређени, ови млади људи се усуђују да буду, и не интересује их шта ће добити за узврат, нити да ли то могу да задрже. Такође делују знатно искреније од старије генерације, мада су често филозофски и политички наивни. Не дотерују свој его како би били пожељан „објекат“ на тржишту. Не штите свој имиџ сталним, свесним или несвесним лагањем; не троше енергију на потискивање истине, попут већине. Често задивљују старије својом искреношћу – јер старији се тајно диве људима који виде или говоре истину. Међу њима има политички и верски орјентисаних група свих врста, али многи немају посебну идеологију или доктрину и за себе могу рећи да су у „потрази“. Мада нису пронашли себе или циљ који их води у животу, траже да буду своји уместо да имају и троше.
Међутим, тај позитиван елемент на слици мора бити окарактерисан. Многи од тих истих младих људи (чији број приметно расте од краја шездеседих година) нису напредовали од слободе од до слободе да; просто се буне без покушаја да пронађу циљ према којем ће се кретати, осим слободе од ограничења и зависности. Као и њиховим буржоаским родитељима, њихов мото гласи „Ново је лепо!“ и развили су малтене фобичну незаинтересованост за сваку врсту традиције, укључујући мисли које су изнедрили највећи умови. У некој врсти наивног нарцизма, верују да могу сами открити све што је вредно откривања. У суштини, њихов је идеал био да поново постану деца, и аутори попут Маркузеа развили су прикладну идеологију да је повратак у детињство – а не развој до зрелости – крајњи циљ социјализма и револуције. Били су срећни док су били довољно млади да та еуфорија траје; међутим, многи су прерасли тај период уз озбиљна разочарања, не стекавши добро заснована уверења, и без средишта у себи самима. Често би завршили као разочаране, апатичне особе – или као несрећни фанатици деструкције.
Међутим, нису сви који су започели с великим надама завршили у разочарању, али је нажалост, немогуће сазнати њихов број. Колико знам, не постоје валидни статистички подаци, нити валидне процене, чак и да постоје, малтене је немогуће пронаћи начин да се окарактеришу појединци. Данас милиони људи у Америци и Европи покушавају поново да ступе у контакт с традицијом и учитељима који им могу показати пут. Али, такве доктрине и учитељи углавном су преваранти, или искварени духом сензационализма, или на неки начин имају корист од финансија и престижа дотичних гуруа. Неки људи имају корист од таквих метода упркос превари; други ће их примењивати без озбиљне намере да се промене изнутра. Али само детаљна кванитативна и квалитативна анализа нових верника може показати колико људи припада свакој групи.
Према мојој личној процени, младих људи (и извесног броја старијих) који озбиљно желе да пређу са модуса имања на модус бивствовања има више од неколико раштрканих појединаца. Верујем да се прилично велики број група и појединаца креће у правцу бивствовања, да они представљају нов тренд превазилажења модуса постојања заснованог на имању, којој већина припада, и да су они од историјског значаја. Неће се први пут у историји догодити да мањина одреди правац историјског развоја. Постојање ове мањине даје ми наду да ће доћи до генералне промене у ставу од имања ка бивствовању. Та нада је још реалнија откако су неки фактори који су омогућили новом ставу да се појави довели до историјских промена које се не могу вратити уназад: слом патријархалне доминације над женама и доминације родитеља над младима. Мада је политичка револуција двадесетог века, руска револуција, пропала (још је рано за процену исхода кинеске револуције), победоносне револуције нашег века, мада су тек у првим фазама, јесу женска, дечја и сексуална револуција. Њихове принципе је већ прихватила свест великог броја појединаца, и старе идеологије сваког дана постају све смешније.
Књига: Имати или бити
