Себичност је нека врста похлепности. Као и свака похлепност она садржи незаситост, због које никад не долази до стварног задовољења. Похлепа је јама без дна у којој се човек исцрпљује непрекидним покушавањем да задовољи потребу а никад не постиже задовољење.
Пажљиво посматрање показује да себична особа, иако увек брижно заокупљена собом, увек незадовољна, увек узнемирена, да је увек покреће страх да није добила довољно да је нешто пропустила и да је нечег лишена. Она је испуњена великом завишћу према свакоме ко би могао да има више од ње.
Ако још пажљивије посматрамо нарочито несвесну динамику, налазимо да таква особа није себи наклоњена, да себе уопште не воли. Лако је решити загонетку у тој привидној противречности. Корен себичности је у самом том недостатку наклоности према себи.
Особа која није себи наклоњена, која о себи нема повољно мишљење, непрестано се налази у стању неспокојства у погледу свог личног ја. Она не ужива ону унутрашњу безбедност која може да настане само на основу истинске наклоности и потврђивање. Она мора да се брине за себе да буде лакома пошто у суштини није безбедна ни задовољна.
Исто важи за такозвану нарцисоидну особу, која не настоји толико да себи све прибави колико се себи диви. Мада споља изгледа да су те две особе веома заљубљене у себе, оне, у ствари нису себи склоне, а њихова нарцисоидност као и себичност јесте претерана компензација за основни недостатак самољубља.
Фројд је истакао да нарцисоидна особа одвраћа своју љубав од других и управља је према самој себи. Мада је први део овог тврђења тачан, други је погрешан. Та особа не воли ни себе ни друге.
