Једну од препрека које сметају да се научи умеће постојања чини и препуштање празним, тривијалним разговорима. Што то значи тривијално? Дословно – општеприступачно (од латинског три-виа = тачка где се сусрећу три пута); обично означава плиткоћу, излизаност, недостатак способности или моралних квалитета. Тривијално би се такође могло одредити као став који се дотиче само површине појава, а не узрока, нити дубљих слојева; став који не прави разлику између оног што је суштинско и оног што није, или који се одликује склоношћу да обрне ово двоје. Уз то још можемо додати да тривијалност произлази из учмалости, равнодушности, обамрлости, или из вођења бриге о нечему што никако није повезано са средишњим човековим задатком: да буде у потпуности рођен.
(…) Kолико се милијарди разговора ових последњих година водило о инфлацији, Вијетнаму, Блиском истоку, изборима и тако даље, и колико су ретко ти разговори залазили мало дубље од оног очигледног – строго пристрасног становишта – да би зашли у корене и узроке појава о којима се расправљало. Једноставно да поверујете како су већини људи ратови, злочини, скандали, па чак и болест нужни да би имали о чему разговарати, односно разлог да међусобно комуницирају, па макар и у равни тривијалности. Али заиста, кад су људска бића претворена у потрошну робу, какви њихови разговори и могу бити него тривијални? Kад би роба у самопослузи могла говорити, зар не би причала о купцима, о трговачком особљу, о властитим надама да ће бити продана по високој цени и разочарењу кад постане јасно да се уопште неће продати?
Можда најпразније приче потичу из потребе да се прича о себи; отуда и бескрајне теме о болести и здрављу, деци, путовањима, успесима, ко је шта радио, и о безбројним појединостима свакидашњице за које се чини да су важне. Kако човек не може сво време говорити о себи а да не постане досадан, мора дакле да размењује ту повластицу с другима тако што ће бити спреман да слуша друге док причају о себи. Присни друштвени сусрети између појединаца (а често и сусрети удружења и група свих врста) заправо су мале тржнице где свако размењује властиту потребу да прича о себи и жељу да га саслушају с потребом других који трагају за истом могућношћу. Већина људи поштује овај аранжман размене; они који га не поштују, него би хтели више причати о себи него што су спремни слушати, „варају“ те су дакле презрени и морају пронаћи подређеније друштво где ће их трпети.
Људску потребу да се говори о себи, и да при том други слушају, готово је немогуће преценити. Да та потреба постоји само у врло нарцистичним људима, пуним себе, била би лако разумљива, међутим она постоји у свакој просечној особи, из разлога својствених нашој култури. Савремени човек је човек масе, високо „социјализиран“, али врло усамљен. Давид Риесман је упечатљиво исказао овај феномен насловом своје књиге из 1961 –Усамљена гомила. Савремени човек је отуђен од других и суочен с недоумицом: плаши се блиског додира с другима, а подједнако се боји и да буде сам и да нема додира с другима. Улога тривијалног разговора управо је у томе да одговори на питање: „Kако да останем сам а да не будем усамљен?“
Причање постаје овисност. „Док причам, знам да постојим; да сам неко, да имам прошлост, посао, обитељ. Причајући о свему томе, ја потврђујем себе. Међутим, потребан ми је неко да ме слуша; ако бих причао самом себи, полудио бих.” Слушатељ ствара илузију дијалога, док се ту заправо одвија монолог.
Лоше друштво, с друге стране, није само друштво чисто тривијалних људи, него злих, садиста, деструктивних, према животу непријатељски настројених људи. Али зашто је, могло би се поставити питање, друштво лоших људи опасно по некога ако они не покушавају да га овако или онако повреде?
Да би се одговорило на ово питање неопходно је увидети један закон у односима међу људима: Не постоји контакт између два људска бића који нема обостраног утицаја. Нема тог сусрета између двоје људи, нема тог разговора међу њима, изузев можда неког најуспутнијег, после кога ће иједно од њих остати неизмењено – макар та промена била и тако мајушна да остаје неприметна осим ако су ти сусрети довољно чести да створе збирно деловање.
Чак и неки успутан сусрет може имати знатног утицаја. Постоји ли иједан човек кога се никад у животу није дотакло умилно лице неког кога је видeо само на минут а да при том уопште нису ни реч разменили? У коме никада неко истински зло лице није изазвало ужас, чак и ако му се показало само на часак? Многи ће се присетити таквих лица, и како је деловање које су оставила на њих потрајало годинама, или за читав живот. Ко није доживeо да после извесног времена проведеног у нечијем друштву осећа како је живнуо, разведрио се, како му се расположење поправило, па чак у неким случајевима и како је стекао нову храброст, нове увиде, мада се садржај разговора није тицао ове промене; и обрнуто, многи су искусили, након што су проборавили уз извесне друге људе, како их је обузела потиштеност, умор, безнађе, а ипак у разговору нису могли да пронађу никакав садржај који би био одговоран за овакву реакцију. Не говорим овде о утицају онога у кога је неко заљубљен, кога обожава, од кога страхује и тако даље; очигледно је да ти људи могу снажно утицати оним што кажу и оним како се понашају према ономе ко је њима опчињен. Говорим о утицају неких људи на оне који ничим посебно нису повезани с њима.
Сва ова разматрања воде ка закључку да је зло и тривијално друштво пожељно потпуно избегавати, изузев ако је неко у стању да у потпуности остане при своме и тако доведе оног другог до сумње у своју позицију.
Уколико неко већ не можe избећи лоше друштво, онда не би требало да буде обманут: требало би да види неискреност иза маске пријатељства, деструктивност иза маске нечијих вечитих жалопојки о томе како је несретан, нарцизам иза шарма; такође се не би смeо понашати као да је насео на варљиву вањштину – иначе ће и сам бити приморан на одређену неискреност. Човек не би требао говорити лошим људима о ономе што види, али не би смео ни да покушава да их увери како је слеп. Велики филозоф из дванаестог века Мосес Маимонидес изнeо је, увиђајући посљедице лошег друштва, један драстичан предлог: „Ако живиш у земљи чији су становници зли, избегавај их. Покушају ли те присилити да се с њима дружиш, напусти ту земљу, чак и ако то значи да ћеш морати отићи у пустињу.“
Ако други не разумeју наше понашање – па што? Њихов захтев да радимо само оно што је њима разумљиво заправо је један покушај диктата. Ако је то што радимо у њиховим очима „асоцијално“ или „ирационално“, па нека је. Њима је углавном одбојна наша слобода и храброст да будемо оно што јесмо. Никоме не дугујемо ни објашњење ни полагање рачуна све док га својим поступцима не повређујемо или нарушавамо његова права. Kолико је само живота упропаштено због ове потребе да се „објасни“, што обично подразумева да објашњење треба бити „схваћено“, то јест „одобрено“. Нека ваша дела буду процењивана, а према делима и ваше стварне намере, али знајте да слободан човек објашњење дугује једино себи – свом разуму и савести – и оним малобројнима који су му потврдили своје право на објашњење.
Из књиге Ериха Фрома – Умеће живљења
