Како се точак историје све брже креће, тако се, чини ми се, продубљује и бездан наше сумње. Поставши зависан од технологије, човјек нашег времена (тужан, неиспуњен, потрошен и усамљен)  тумара сивилом свакодневице, не знајући да и сам тражи само једно – Бога!                             

У недостатку вјере, савремени човјек свакодневно мимоилази Господа, Који је непрестано уз њега, крај њега и с њим, али Га не види, јер је око вјере одавно прекрила мрена овога свијета. Уплашен за овосвјетско постојање, човјек непрестано живи у страху, тражећи мир у немиру, смисао у бесмислу, љубав у пустоши многољудних градова и у пријатељству невидљивих пријатеља, које никада неће дотаћи руком и у чијим се очима неће огледати.

Због тога је човјек данас плашљивији од срне у шуми, па тако постаје лак плијен мешетарима овога свијета, који владају страхом, трошећи и оно мало преостале људскости у обезбоженом човјеку, који без Бога нити може, нити умије, нити треба.

Корона је дошла међу нас, незнано да ли по Божијем Промислу или Његовом допуштењу, да нас пробуди из духовног мртвила, да човјека подсјети на властиту смртност, на привременост живота којим живимо, не бисмо ли се вратили ка Ономе Који нас је саздао по Лику Своме: да се покајемо, да творимо заповијести Његове, да волимо своје ближње…  Ако то не видимо, онда смо слијепи код очију!

Ништа не бива вез воље Божије. Господ је казао: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Дакле, и „коса нам је избројана“, а ми и даље страхујемо, урушавајући страхом имуни систем који нам је Господ дао да нас штити кроз наш животни вијек, који је, са или без медицине, углавном исти. Није ли псалмопојац Давид рекао: „Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости осамдесет година, и већина је њих мука и бол. Јер дође унижење на нас, и бићемо покарани“ (Пс.89, 10).

Тако је више од двадесет вијекова.

Свети Апостол Јован нам говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Нису ли протекли мјесеци били истинско мучење и истински страх за сваког оног који је помислио да је његов живот искључиво у његовим рукама? Да, јесте. Зато што је човјек заборавио да је Господ изнад сваког догађаја и да ништа не бива без воље Његове, а слично је, у једној од пјесама, написао и Свети Владика Николај, рекавши о Богу кроз стихове: „Без тебе се ништ` не може, ни родити ни умрети, нити болест преболети“.

Али, авај! Узалуд ријечи Божије, узалуд ријечи Светих. Човјек се и даље копрца у самозаљубљености, мислећи да све почиње и да све њиме завршава, осим гријеха. То не види, јер је изгледа најстрашније угледати истинског себе.

Када би наука омогућила да вирус нестане још сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвладати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти Бесмртног, Онога Који је разорио адска врата, Који је „смрћу смрт уништио“.

Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром… Већи нам амбис не треба!

Васкрслом Христу треба да се радујемо, јер је Он наш Живот, Њему смрћу одлазимо, са надом да ће нас примити и познати као оне који су добар рат ратовали, трку свршили и вјеру одржали (2. Тим. 4, 7).

Хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у Којег вјерују и Којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења, „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама!“ (Гал. 4, 26).

Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да Га познамо!

Епископ бихаћко-петровачки Сергије

 

 Епархија бихаћко-петровачка

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име