Јеванђеље које смо управо чули и догађаји који су се збили на данашњи дан који празнујемо и којег се богослужбено сећамо, јесу најдраматичнији догађаји у историји рода људскога, у историји спасења.

Иако нам тек следује страшни Велики петак, кад је људски род дозволио себи да Творца свог и Спаситеља свог осуди и разапне. И иако нам тек предстоји славно Васкрсење и победа над смрћу и центар наше вере. Ипак на Велики четвртак, Господ је сабрао своје ученике и дао смисао свим тим догађајима који тек треба да се остваре.

Пројавио нам је шта је његов циљ и шта је његова сврха и шта Он жели. Он жели нас. Он је, Господ љубави, сабрао своје љубљење ученике. Приредитили су вечеру. Он је принео жртву Богу Оцу своме, уздигао хлеб и вино и благословио их је. У једној смиреној атмосфери заједнице и љубави, Он пројављује пред својим ученицима да Он слободно, својом вољом, жртвује себе. Даје се. Дозвољава да буде жртва. Приноси сам себе пре него што ће га шчепати безбожници и разапети на крст, Он сам себе је већ принео на жртвеник љубави и оставља нам као залог тога да тај хлеб и то вино вазда приносимо Богу Оцу, да би силом Духа Светога они били преображени у само Тело и Крв Господњу.

Аманет да наставимо да се окупљамо у име Господње и да чинимо то у Његов спомен и да је то гарант Његовог присуства међу нама. Да је Он ту реално међу нама. Да је Он Тај који нас неће оставити, Господ наш Исус Христос ту је са нама до свршетка века у Тајни свете Литургије. Али нам је оставио и то да знамо да пре него што је све то учинио, Он је узео и опрао ноге ученицима својим, на шта су се неки од њих, као што је био Петар рецимо, саблазнили. Петар се питао: Како сад Он, Господ његов и учитељ његов да пере њему ноге? Он, који је већи од њега да пере њему ноге који је обичан Његов слуга?

Међутим Господ каже њему: Ако ја вама као Господ и учитељ ваш опрах ноге и ви сте дужни једни другима да то радите.

Присуство Божије у овоме свету и међу нама пројављује се кроз нашу међусобну љубав. Ако будемо имали љубави као што је Господ имао према нама, тада смо Његови ученици. И тада ће свет познати да смо Његови ученици и тада, као што је Он рекао „кад се двоје или троје сакупи у моје име, ту сам и ја међу вама“.

Тако је и на овој Литургији, као и на свакој Литургији, где смо се ми скупили у име Божје у љубави, праштајући једни другима, живи Господ заиста је са нама.

И као што се та драматична тајна спасења рода одиграла у тој ноћи. Мирној и тихој, у једној затвореној просторији, интимној атмосфери, међу учитељем и ученицима својим, тако знајте да је наш живот испуњен и великим радостима и великим тугама и нас као и сваког човека чега властита голгота и сви ми морамо да прођемо свој крст. На крају, све нас чека тај сусрет са смрћу који је сам Господ прошао. Али знајте да се судбина наша, вечна судбина, решава управо исто тако у смиреним ситуацијама.

У ситуацијама када ми своју слободу пројављујемо као љубав према ближњима и као љубав према Богу и када се опредељујемо за живога Господа. А то је управо ово садашње и свакидашње сабирање на Светим Литургијама када ми, без некакве велике помпе, без некаквих чудесних, фасцинантних дешавања, пројављујемо да желимо да будемо Господњи ученици и да следујемо Њему. Као такви затим примамо Тело и Крв. Причешћујемо се Њиме и у себе примамо залог спасења, залог вечнога живота.

То да увек знамо јер је наша слобода увек место и поље борбе. Ништа друго. Све друго Господ може да унапреди, поправи, пресазда јер смрт ће нестати, болести ће нестати, овај свет ће променити своје обличје, како нам је Господ то најавио, али оно што Господ Свемогући не може да учини, то је не може да наше срце, ако ми то не желимо, да Он промени.
Односно, не може нас натерати да га волимо.

Љубав једино јесте љубав када из слободе долази. Зато Господ од нас очекује да без обзира што смо ми грешни, што падамо у животу, устајемо, боримо се, али да у овим тренуцима ипак знамо шта је оно што нас чини хришћанима и шта се од нас очекује. Да искористимо значи ту нашу слободу и да се смирено окренемо ка Господу и будемо они који се сабирају у Телу Христовом на Светим Литургијама, као што су чинили и наши Свети преци.

Да опраштамо једни другима. Да се причешћујемо Самим живим Господом, верујући у Његово васкрсење и верујући у коначну Његову победу над смрћу.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име