У име Оца и Сина и Светога Духа..
Часни оци, породицо, пријатељи и Цркво Божија, окупили смо се данас да испратимо и помолимо се за душу и за спасење нама свима драге Софије. Овом приликом преносим саучешће Епископа бачког Иринеја са чијим благословом сам овде, као и Његове Светости патријарха Порфирија који је такође благословио да данас будем ту и који су обојица познавали, и као духовни оци, пастири, волели нашу Софију.
Смрт је страшна ствар. Толико страшна, да је Свети старац Софроније рекао да у смрти једног човека умиру сви људи које је тај човек познавао. Сва околина, сва природа, читав космос и на послетку, у смрти једнога човека, на један непоновљив, јединствен начин умире и сам Бог. Јер сваки човек јесте апсолутна вредност по себи и сваки човек на један јединствени и непоновљив начин гради свој однос са својим ближњима, са читавом творевином, а и са самим Богом. И зато губитак сваког човека јесте ненадокнадив, неупоредив и апсолутно, апсолутно, апсолутно трагичан. И зато је и Господ наш плакао над својим покојним пријатељем Лазаром. Али исто тако Господ наш оставио нам је залог спасења, дао нам је своје васкрсење као залог нашег васкрсења и ми сада живимо у том времену вере и наде, верујући и надајући се у Господње обећање.
Црква Божија познаје различите кроз векове категорије светих људи. Али једну свету категорију често превиђамо, заборављамо, а то су обични хришћани који у смирењу, у тајности од светске вреве, бриге и славе, дуги низ година ревнују за своју Цркву, живећи своје обичне животе али предавајући читаво биће своје Господу.
Софија је била управо једна од таквих која је у смирењу читав живот свој посветила Богу и посветила Цркви. И зато сви верујемо, надамо се и молимо да ће Господ њену смирену душу, насмејану душу, добронамерну душу, радосну душу, и вредну и храбру душу спасити и примити у Царство Небеско.
Бог да јој душу прости а свима вама, драга браћо и сестре Бог нек да, а најпре породици и свим пријатељима, утеху.
Бог да јој душу прости.
