Господ је милосрдан и дуготрпељив и благ. Господ је сав љубав и све што чини нас ради, чини да нас спасе и у свој својој сили и моћи учиниће све што може да нас спасе. Једина препрека у томе му је наша слобода, јер Бог из љубави није насилан него управо жели да и ми Њега слободно завoлимо и зато нам се не намеће, него чека да се ми Њему обратимо. Али у свој својој благости према нама, ипак Господ никад не пристаје на компромис са злом и на компромис са нечим лошим или са оним што није по вољи Бога Оца.
Зато смо видели како Он у Јеванђељу, а такву ситуацију можемо често видети и у својим животима, да нам Господ у неком тренутку баш и није потребан. Да ми сами окрећемо лице од Њега и да Му у неким моментима кажемо:
„Боже не требаш ми сад, сад ми је супер у животу, имам све, све ми одговара, требаћеш ми кад се можда разболим или кад будем у некој невољи, или, или … Не треба ми толико да будеш присутан.. Мало мање, можда једном недељно. Не требаш ми сваки дан и не требаш ми цео дан.“
Тако и ови људи из ове Јеванђелске приче нису хтели да приме Исуса који је исцелио два човека, који су били поседнути од стране нечисте силе. Који су били тешко болесни, који су били на великим страдањима, великом мучењу, а Он их је спасао. Али то спасење подразумевало је да се неке ствари промене у тој околини.
Господ, као што смо рекли, не прави компромис и некад кад уђе у наш живот да нас спасе, Он поремети неке наше навике и наше неке зле замисли или наше неке страсти, наше понашање, неке наше планове. Тако и овде, у овом Јеванђељу, када је то крдо свиња завршило у мору, поделили су се, а тај народ је рекао „шта ће нама овај човек?“
Они нису препознали Бога у Њему који спасава, који исцељује људе који су били у тешком стању, који је учинио једно изванредно чудо. Не, они су у Њему само видели некога ко је пореметио њихов свакидашњи живот, њихове навике и њихову зону комфора.
Зато и ми треба да се запитамо у животу, јер сигурно је свако од нас имао ситуацију кад је рекао себи „Не треба ми сад Бог. Сад хоћу мало да се провеселим, сада ћу да дам себи мало на вољу“, итд.
Тако да се и ми чувамо тих момената зато што имамо свега у изобиљу а и Јеванђеље нас на то често упозорава и каже да нам невоље и бриге овога света не охладе и не загуше наша срца, јер нам се Господ неће наметати, морамо ми сами да Га призивамо и да га откривамо.
Зато је некад боље бити на месту ове двојице мученика, јер човек кад је у неком искушењу савладан неком болешћу или кад је у неком проблему и кад нема куд, он види само Бога пред собом и добија исцељење.
А ми имамо Господа нашег. Хвала му! Вала све нам је дао, живимо у слободи, нико нас не гони, нико не сме да нас прогони, сви имамо да се обучемо, да једемо, имамо и вишка, имамо и да мало уживамо у животу. Све нам је дато, али опет ту се крије и та опасност да ми у свему томе, кроз те дарове које нам је Бог дао, да заборављамо да му заблагодаримо, да Га се не сећамо и да не приносимо те дарове Богу на уздарје.
Да Га не призивамо сваки дан у животу већ да Га заборавимо, да Га се сетимо само повремено. А то је опасно зато што смо ми на губитку, зато што се не сналазимо. Имамо неку завесу пред очима и не видимо колико нам је Бог потребан, колико је Он милостив и да је Он ту за нас сваког момента, сваког тренутка. Да Га сваки час можемо призвати речима „Господе помилуј“ и да ће Он доћи у наш живот и бити у Њему.
Ту је да нам да васкрсење, да нам да живот вечни, да нам да сву своју љубав. И замислите какви смо ми људи: шта нам све Бог даје, а колико Га се ми, реално, у животу, сваки дан, сећамо? Онако узгред и онако успут. А имамо некога ко нас истински воли, Који нас заиста воли, Који је спреман да страда за нас.
Ко је од наших пријатеља спреман да страда за нас? Ми сви волимо да се хвалимо нашим пријатељима, да се кунемо у њих и да исказујемо своју љубав према другима, али ко је спреман данас да страда за некога, да заиста стане иза некога и да понесе невоље за некога? Ко је спреман живот свој да да?
Господ је то урадио за сваког од нас иако нисмо заслужили то, иако нема ништа од нас. Дакле, Он је истински наш пријатељ. И зато треба да Му се обраћамо. Некад је чак боље бити као ова двојица, грешни али смирени. Барем знамо да нисмо исправни, свесни смо да имамо неких проблема, али не скривамо се пред лицем Господа.
Признати своју голотињу, изаћи као такав пред лице Божије и тражити милост, тражити опроштај, приступити Господу, причестити се и поред тога што можда знамо да нисмо најисправнији али уздати се у милост Божију, пре ћемо тад наћи милост него ако себе изолујемо на неких седам дана (рецимо), и од себе направимо лажне „светитеље“ да бисмо пред Господом били „савршени“, па дођемо такви, пуни себе, да се причестимо, да примимо Господа, а после тога настављамо стари живот.
Боље бити константно смирен грешник, кајати се, смиривати се, обраћати се Господу, тражити Га у животу, јер тада ћемо наћи милост Његову као што је цариник покајни нашао милост, а фарисеј био осуђен иако је чинио сва слова закона.
Тако да размишљамо о томе. Моја намера је била да на неки начин вашу слободу испровоцирам, да видимо то и да не чекамо некаква чуда у нашем животу да се десе или да не чекамо неке болести или некакве деликатне ситуацију да бисмо се сетили Господа. Јер Он је милостив и не намеће се, али све нам даје.
Зато, највећа је глупост да човек живи без Бога. Неко ти даје све, даје ти живот, даје ти здравље, даје ти бесмртност, даје ти сву своју љубав, даје ти освећење, дарује ти Духа свога Светога, чини нас боговима, а све што тражи од нас јесте мало љубави, да опраштамо једни другима и да Га искрено тражимо, а ми да на то заборављамо и све то тим заборавом да одбацујемо.
Не могу никако другачије то да назовем, него глупошћу. Зато, да се преиспитујемо где се налазимо, колико нам је Бог потребан, колико ће Његово присуство (можда некад) пореметити неке наше навике али и да се не плашимо тога.
Онај ко зида на темељу којег је Господ поставио, тај зида на сигурном темељу.
Да се не варамо, ми можда имамо сад пара и сигурност у животу и неку срећу, но све је то променљиво, варљиво; човек данас јесте, сутра није, наиђе неко искушење, све се промени или нестане.
Једина сигурност и поуздање наше је Господ.
Тако, кад се нађемо на раскрсници, и ако видимо да ће можда, ако Га призовемо у свој живот, да ће и пореметити неке наше навике, допустимо нека их Он поремети, то је за наше исцељење.
Нема светлост заједницу са тамом.
Некада је неопходно да прођемо кроз ватру искушења, да се очистимо, како бисмо пред лице Божије изашли чистији. А Бог је увек ту, Онај који нас штити, који нам никад не даје веће искушење него што ми можемо да понесемо, и Онај који ће нам увек помоћи. Само треба мало љубави, вере, храбрости, мало оптимизма и право ка Господу!
Онај који изабере тај пут, сигурно неће погрешити. Па чак и ако је слаб и ако пада, Господ ће га носити и помоћиће му. Увек ће Његова љубав бити ту за нас и у њу никада да не посумњајмо.
