Живот у Христу је мистерија.

То је нешто што се не може објаснити. Не може се рационално схватити до степена јасне артикулације. Ово је проблем теолога од првог дана, буквално од првог дана.

Од првог тренутка када је Христос отворио своја уста и проповедао, теолози су погрешно разумели шта је хришћанство. Тај неспоразум доводи до распећа. Мало касније доводи до раскола и контроверзи. Још мало касније до обиља грозних теолошких књига, од којих се многе још увек могу наћи у библиотекама широм цивилизованог света.

Проблем није у томе што је покушај разумевања погрешан. Проблем није у томе што је тражење артикулације лоша ствар – то су дивне ствари. Сама Света писма су артикулација божанског, а знамо да потичу од Бога. Дакле, морамо прихватити, као основну премису, да је могуће говорити о овом животу.

Па ипак, упркос свему што смо икада могли да кажемо, свему што смо икада могли да изговоримо, остаје чињеница да је живот у Христу – мистерија. На крају превазилази ствари које можемо да изговоримо.

И управо на ову идеју да је хришћанство мистерија желим да се фокусирамо у нашем заједничком времену сада. Шта то значи?

Да започнем фразом — живот у Христу је мистерија — је омаж једном преминулом монаху који, када је пре много година чуо да ћу почети да предајем на универзитету, није био баш срећан због тога. Рекао је: „Ове секуларне институције — нису добре! Нису добри! “ Његов једини услов да би ми дао свој благослов био је: „Свако предавање мораш започети фразом Живот у Христу је мистерија.

То и радим.

За нашу тему, савршен увод.

Шта значи рећи ово? Шта значи говорити о хришћанству не као вери или религији, већ као о животу?

И шта значи рећи да је овај живот „у Христу“? Не кажемо живот Христов. Кажемо живот „у Христу“. Шта значи рећи да је такав живот у Господу тајна?

Доведен сам до ове теме – мистерије – јер је мистицизам веома популарна реч у данашњем свету. Морам рећи да сам, пошто сам се преселио из Енглеске у Калифорнију, то приметио много више него раније. Говоримо о мистицизму, мистичним искуствима, мистичним визијама, мистичним сусретима и мистериозним тренуцима. Шта говоримо? Шта ова реч заправо значи? Мистицизам је једна од оних дивних речи које испуњавају наш општи духовни речник која у основи значи шта год желимо да значи у тренутку када је изговоримо. Обично је то нешто што не могу да опишем другим речима.

Проблем са речима које значе било шта је то што оне такође не значе ништа.

Ако може значити било шта што желите да значи, онда то нема никаквог значења. Ипак, настављамо да користимо реч која нема дефиницију, барем у њеној уобичајеној употреби.

Конкретно, православље се врло често описује као „мистичко хришћанство“, хришћанство које није изгубило осећај мистерије, хришћанство са „мистичном“ димензијом.

Увек сам с једне стране задовољан што ово чујем, али и узнемирен. Задовољан, јер је добро што постоји разумевање и процена да је у Православљу нешто другачије.

Ипак, увек сам помало узнемирен, јер ако неко каже да је „мистично“, то му нешто значи — али шта? Ви се смејете, али питаћу вас за неколико минута. Дакле, само се припремите…

Али, желим да почнем тако што ћу испричати неке приче.

Имам четири приче које желим да испричам.

Дакле, будем ли имао среће, не морам да кажем ништа што сам унапред смислио. Али, желим да причам приче делимично, јер мислим да су приче ефикасан начин преношења истине. Сам Господ је преферирао ово средство и метод преношења сопствене истине. Своје апостоле је разбеснео тако што скоро никада није директно одговорио на питање јасним одговором.

Веома је позната парабола у Јеванђељу по Светом Луки о семену баченом на различите врсте тла. Долазите до краја приче и постоји нека врста имплицираног затишја у разговору пре него што се апостоли окрену Исусу када гомила не гледа, и некако му испод гласа шапућу: „О чему ти, забога, причаш!?“, а он им то опет објашњава на другачији начин.

Али, Господ зна да прича учи нечему чему обична изјава не учи. И има нешто у томе што мислим да је значајно. Дозволите ми да почнем са неколико прича…

Први почиње, као што то чине многе добре приче: „Некада давно и (са моје тачке гледишта овде у Јужној Калифорнији) веома далеко…“

Поподне, поред језера, човек разговара са групом својих пратилаца. Ови људи су га пратили од својих домова, у град, на село. Видели су га вољеног, и видели су га омраженог. Гледали су га како лечи болесне. Гледали су како мртве враћа у живот. Гледали су га како продире у срца мушкараца и жена. Гледали су га како контролише сам космос – заустављајући олују једном речју, ходајући по мору. После свега тога, једног поподнева их одводи у страну и окреће им се, и отворено их пита: „Шта кажу људи – ко сам ја?“

ДВАНАЕСТ АПОСТОЛА

Могу да замислим како се сви апостоли труде да дају прави одговор — „Неки кажу да си пророк, неки кажу да си Јован, неки кажу да си Илија. Они наводе све могућности.

Христос не каже ништа, али се окреће једном од ових људи, ономе кога је изабрао да им буде, у извесном смислу, вођа, и мења питање: „Шта ти кажеш ко сам ја?“ У том тренутку свети Петар даје изреку коју сам Христос идентификује као божанску.

Он каже: „Ти си Христос, Месија, Син Бога живога!“

Стојећи пред човеком – човеком од крви и меса; видели су га како једе; видели су га како спава; знају да кад га посеку крвари; гледали су га како плаче за својим пријатељем. На крају крајева, ово је човек који подвргнут мучењу – умире.

Па ипак, гледајући овог човека виде нешто што не може бити људско у свој својој људскости. Они виде нешто што се мора идентификовати као божанско, као Бог. „Ти си Христос, Син Бога живога.“

То је прва прича.

Друга је мало другачија.

Дешава се убрзо после прве. Не знамо тачно колико, али неколико година касније. Друга прича је свима добро позната, надам се. Можда не. Не бих то да претпостављам. То је „добро позната прича“.

Једног поподнева — можемо претпоставити да је година била 35. или 36. година После Христа  — током иначе уобичајеног путовања. Такође нам је речено да се то догодило у подне. Мали караван изненада се зауставља на пустињском путу, а један од његових чланова пада на земљу у стању очигледног заноса. Изгледа као да нешто види, а опет нико други ништа не види. Разговара као да са неким разговара, али нико не види саговорника. Неки чују глас, али не виде другу особу.

ХРИСТОС СЕ ЈАВЉА САВЛУ НА ПУТУ ЗА ДАМАСК

Сад, ово искуство, овај догађај – ми немамо појма како је то изгледало људима око њега. У свом каснијем сећању, сви би се тога сећали као божанске посете. Али, да ли је то оно што су мислили у овом тренутку, тешко је рећи, јер се овај човек руши на земљу и почиње да разговара са неким кога, по свој прилици – нема. Догађај није могао да траје дуже од неколико тренутака. Размењено је само неколико речи. Ипак, у овом кратком случају, у овој оскудности речи, живот човека се потпуно трансформише. На врло стваран начин, у том сусрету, један човек умире, а други се рађа. Између чина пада и устајања, други човек устаје усред својих сапутника.

Шта се ту десило и шта би то могло да значи? Погледајмо то из мало другачије перспективе. Управо сам говорио на удобан, објективан или барем наизглед објективан, академски начин приче.

Замислите то у првом лицу.

Ово је, наравно, Свети Павле који на путу за Дамаск.

Он креће на путовање које му је, по сопственом признању, познато. Он лови људе. Он иде да их ухвати. Он је побожни следбеник јеврејског закона. Он је фарисеј — припадник групе људи који су веровали да је Закон Божји дар, дар који треба неговати, дар који треба заштитити када је нарушен или деформисан, а не зато што су били административно настројени и садистички уживали у вези ограничавања. Већ зато што је Бог рекао да им је овај Закон дао живот и управљао њиховим корацима.

Он је у то веровао свим својим срцем, и видео је у овој групи – овој малој секти која се формирала око Назарећанина – оно за шта је веровао да је изопачење овог божанског дара.

Ни пред чим се не би зауставио да прогони оне који клеветају Бога. Као што је и сам приметио и записао у Лукином извештају о Делима светих апостола: „Ово сам учинио у Јерусалиму. Многе од светих затворио сам у тамницу, пошто сам добио власт од првосвештеника, и када им је суђено на смрт, дао сам свој глас против њих. Кажњавао сам их колико год сам могао у свакој синагоги. Терао сам их на богохуљење. И разбесневши се на њих, прогоних их чак и по страним градовима.”

Тако је на данашњи дан путовао у страни град. Ко зна какво му је било срце? Које су му мисли биле у глави док је путовао ка, како је гледао, светој мисији? Да ли се радовао задатку? Да ли је осећао да ради Божије дело, да ће га Бог подржати? Без обзира на његово прецизно стање ума, какве год да је имао мисли, оне су – прекинуте.

Подневно сунце је потпуно преплавило све што види. Чинило се да светлост више не долази од сунца, него из нечег другог. Комплетно животно искуство овог човека – биће промењено.

Павле, много, много година касније пред локалним судом под лажним оптужбама, даје извештај о овом искуству свом тужиоцу. Он то описује на овај начин: „У подне, о мој краљу, на путу видех светлост с неба, јачу од сунца. Засијало је око мене и оних који су путовали са мном. И када смо сви пали на земљу, чуо сам глас који ми је говорио на јеврејском језику: „Савле, Савле, зашто ме прогониш? Да ли ти је тешко да удараш ногом у ватру!?’ А ја му узвратим: ’Ко си ти, Господе?‘, а он рече: ’Ја сам Исус, кога прогониш. Али, устани и стани на своје ноге, јер сам ти се јавио с разлогом.

Од тог поподнева, овај догађај је читав хришћански свет схватио као својеврсну парадигму за обраћење, потпуно промењено срце, сједињење са животом у Христу.

Не кратким курсом који смо завршили и који нас је некако спремио и сада смо одједном достојни, већ променом – и то не онога што мислимо, већ онога ко смо – постати неко нови, чак и ако нисмо одвојени од наше прошлости.

Свети Павле толико постаје апостолски сведок да га често називамо једноставно „Апостол“ упркос чињеници да од апостола, он никада није познавао Христа у телу. Ипак, ми га зовемо „Апостол“. Имао је толики жар за мисију да пропутује буквално цео њему познати свет да шири веру и од тада постаје пример за мисију. Све ово и знамо да је ово једини пут да Свети Павле има такво искуство. Неколико секунди једног дана и живот је другачији.

Прича број три.

Убрзавамо.

Дечак по имену Фрања рођен је од родитеља Грка у селу Парос, Грчка, 1898. Морам да вам кажем датум рано или ћете сви помислити да говорим о светом Фрањи Асишком. Ово је други Франсис. Од своје двадесет и треће године овај Фрања почиње да чита списе црквених отаца. Нарочито је опчињен аскетским списима о монашком духовном животу. Одлучује да жели да упозна Бога, да живи овим животом и почиње да практикује сопствену аскетску дисциплину у малом дворишту својих родитеља. Он то покушава неко време пре него што буквално побегне и упути се ка чувеном Атонском полуострву Атос. Овде, на гранитном врху који се уздиже 2.000 метара директно из Егејског мора, хришћани живе ефузивно(интензивно, слично изливању лаве из вулкана, п.п.) аскетским животом најмање 1.100 година пре него што је он стигао.

Ово је планина која је одувек била склона великим идејама и великим подвизима. Александар Велики је наложио свом главном архитекти да смисли планове  да исклеше са Атонског врха огромну статуу самог Александра, који држи раширене руке, довољно велику да има мало насеље у свакој отвореној руци. На велико весеље светогорских монаха, ово никада није остварено. Али било је и других скоро исто толико амбициозних. Краљ Ксеркс је исклесао канал кроз Свету Гору. Можете га видети и данас. Одавно је затрпан муљем, али још увек јасно видљив.

Ово је планина коју је, по предању наше Цркве, нико други до сама Богородица претворила у духовно ратиште монашког живота. И тамо је отишао млади Фрања, који је на крају отишао до најјужнијег врха, најжешћег од свих терена – места званог „пустиња“ – да би живео духовни живот.

Фрањин циљ од младости је био да „упозна Бога“ — „Желим да упознам Бога“. Али, његов пут ка томе био је пун потешкоћа и фрустрација. Као што је касније рекао о тим раним борбама: „Био сам скоро неутешан, јер сам тако жарко жудео да пронађем оно за чим сам кренуо у потрагу, да пронађем Бога. Али не само да га нисам пронашао, него људи за које сам мислио да ће ми помоћи нису ни били од помоћи.

Он је фрустриран. Али – наставио је да тражи, није клонуо духом само зато што су околности око њега биле тешке. Бог га је наградио за ту истрајност. Како ће касније рећи неким од својих ученика, једног дана је почео да доживљава праву молитву. По његовим речима, „Одједном сам се потпуно променио и заборавио сам себе. Био сам испуњен светлошћу у дубини срца, и изван срца, и свуда. Нисам више био ни свестан да ли сам у телу. И тада је молитва почела да се изговара у мени.

Ово искуство није реткост у Православној Цркви, али тешко да бисмо то назвали нормалним. Подсећа ме на Светог Симеона Новог Богослова, једног од великих византијских отаца 10. и 11. века који је, чувши да се Бог открива у светлости, устао у својој соби и рекао: „Покажи ми се! Нећу да седнем док те не видим!” И он виде Божанску Светлост.

Не препоручујем да покушавате да опонашате то као стратегију. Није увек случај да смо спремни као што је Симеон можда био у младости.

СТАРАЦ ЈОСИФ ИСИХАСТА

Младић о коме сам говорио православнима је познатији под другим именом — Јосиф, старац Јосиф Исихаста, отац Јосиф са Свете Горе.

Био је једна од највећих личности монашког живота на Атосу у прошлом веку — човек који је готово сам, милошћу Божијом, видео како се живот Свете Горе преокреће. Око њега су се окупили ученици који су преображени од истог Бога изашли и поново населили манастире који су били уснули, у пропадању, физички и духовно. Света Гора у читавој својој историји никада није била толико сиромашна монасима као тада, а ипак молитвама овог човека она данас цвета и расте.

Дакле, имамо три приче: ученици на обали језера, Павле на путу за Дамаск и старац Јосиф се сам у својој келији моли Богу. Шта ово повезује?

Споља, ове приче су радикално различите. Они се дешавају у различитим временима и културама. Чак и њихове контуре нису заиста заједничке једна с другом. Оно што бих вечерас желео да истакнем јесте да је тема која их повезује јесте „сусрет“. У свакој од ових прича оно што мења људе јесте сусрет са самим Богом.

-НАСТАВИЋЕ СЕ –

О аутору

Његово Преосвештенство Иринеј је рођен као Метју Стинберг 1978. године у Окинави, Јапан.  Прве године живота, родитељи се селе за САД. Док је одрастао, живео је на многим местима у Сједињеним Државама и иностранству, укључујући град Москву, Ајдахо у Сједињеним Државама, Немачку, Француску, Уједињено Краљевство и Белгију. На универзитету је дипломирао класику и религију, а дипломирао и једно и друго. Након тога, са Маршаловом стипендијом, преселио се у Уједињено Краљевство, где је магистрирао, а затим и докторирао патристичке студије и црквену историју на Универзитету у Оксфорду.

Одлуком Светог Архијерејског Синода 7. / 20. септембра 2018. године именован за Епископа лондонског и западноевропског Руске православне цркве.

Управља црквама и установама једанаест земаља које чине Епархију. Претходно је био епископ Сакрамента, викар западноамеричке епархије, а од 2017. године служио је као администратор раније одвојене Епархије Велике Британије и Ирске.

Његово Преосвештенство је служио као декан за монашки живот Западноамеричке епархије РПЦЗ (именован 2012); и даље је члан Одељења за образовање РПЦЗ (именован 2014); и Синодалне библијско-богословске комисије Московске патријаршије (именована 2016).

2012. године нови Св. Институт за православне науке „Кирило и Атанасије“ почео је са радом по благослову Светог Синода, са тадашњим архимандритом Иринејем као управником, и који је радио до своје епископске хиротоније (после предаје на сталну управу). Од 2014. године помагао је у оснивању новог мушког манастира у Сонори у Калифорнији, посвећеног успомени на светог Силуана Светогорца, а при званичном оснивању манастира на празник Свете 2015. године постављен је за његовог игумана, чија је улога задржао се до одласка на европску територију 2019. године. Епископ Иринеј је седам година служио као архимандрит у цркви Светог Тихона у Сан Франциску: некадашњем дому и сиротишту Светог Јована Чудотворца Шангајског и Сан Франсишког, и посвећен је у Епископа пред моштима светог Јована на празник Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“ у новембру 2016.

Епископ Иринеј је професор теологије и некада је био асистент на предмету патристике и ране црквене историје на Универзитету у Оксфорду и катедре за теологију и религијске студије у Лидсу. Његови магистарски и докторски радови били су о теологији најранијих црквених отаца, посебно Светог Иринеја Лионског. Специјалиста је за светоотачко учење и православна богословска, литургијска и црквена предања, аутор је бројних академских књига и чланака, као и књига православне духовности и историје за неакадемске читаоце. Редовно држи предавања на универзитетима, конференцијама и црквеним симпозијумима широм света, посебно у Европи, Русији и Сједињеним Државама.

ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/specials/eastern_orthodoxy_and_mysticism/orthodoxy_and_mysticism_part_1#h[]

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 23.01.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име