Скадар је блистава круна на југу српских земаља, на обалама српског Сињег Мора.
Србија сада има на Балканском Полуострву четири велике капије, на које испраћа цијелом свијету производе свију врста и лрима све оно што јој је потребно за живот у домовини.
А те су капије: на сјеверној страни Биоград; на југо-истоку Скопље; на доњем српском Дунаву, спрам Влашке, одакле ће полазити јадранска жељезница на југ; и најновија капија јесте стари српски град, величанствени Скадар на југу српских земаља.
Ове су двије пошљедње капије за велику српску будућност још у раду, и држава се жури, да у што краћем року буду отворене за промет, културу и цивилизацију.
Сви ови велики свјетски путеви, на којима се српски народ сусреће и поздравља са просвијећеним свијетом, стални су и значајни, јер се преко њих вежу два свијета: Исток и Запад. Само до овог тренутка постоји колебање о Скадру: да ли да и та капија од свјетскога значаја буде српска, или да се опет остави у рукама једнога разбојничког народа те да се кроз сва времена опет људска крв тамо пролијева као и до сада. (Арнаутска девиза: „Ђак пр ђак“, што значи: „Крв за крв“).
Врло је жалосно, што се не нађе ниједан од наших научника, да у овом судбоносном времену опише прошлост и важност старога Скадра, као и његову даљу будућност и важност за средину Балканског Полуострва, већ су сви они и нознаваоци предмета занемарили водити о томе рачуна.
О Скадру има се шта писати дуго и дуго, јер је та варош још у првом времену, кад се српско племе појавило на југу, имала велики значај по њега, а често је била и центар српског племена.
Као што је прије неки дан у овом листу поменуто, Скадар је био пријестоница неколико владаоца из српског племена, а чо су били: Бодин, Владимир, Михаило и Ђорђе (све до 1127. год.) Посљедња поморска краљевина уништена је грчком најездом. Затим од 1159. год. јављају се Немањићи, те је Скадар и за вријеме њихово имао у гој вароши своје намјеснике; па и послије Немањића преко сто година владали су српски деспоти Балшићи и Црнојевићи — зетски господари српског илемена на југу, доклегод Османлије насилничким путем не приграбише ту варош у своје руке.
Та ето како се усиљава назови културна Евроиа, да опет Скадар остане у варварским рукама, гдје Србину и православном хришћанину неће више никако бити останка.
И опет чудо од наших снремних радника родољуба и одважних синова наше домовине, који су се често лаћали и бринули за народне ствари од мањега значаја и важности, да сада, у овом веома значајном животном питању српског племена, не дају гласа од себе.
Потребно је што више говорити, писати и историске додатке износити на видик цјеломе свијету о Скадру, како би се и они на западу политичари, који рјешавају о ослобођењу и уједињењу појединих народности, боље обавијестили, те да, овако необавијештени до крајњих граница, не донесу своја мрачна ријешења, која не одговарају вијеку у коме живимо, већ као да је још и данас средњи вијек у коме се могло насилнички радиги противу слободе и напретка једног народа.
Од прије некога дана један је западњачки научник, нреко јавности нешто тек површно о Скадру наноменуо, али навео, да Скадар никад није био у српским рукама, и да ће он то и фактима доказати. Па онда, мјесто свих доказа, он вели, да је Скадар био у рукама Млечића и да су га напошљетку Турци отели. Дакле, то су сви његови факти, које је употребпо да докаже, да Скадар није био никад у српским рукама! Очекивало се, да ће се тада наћи неки од наших стручњака и овога пакосног мрачњака сузбити; да му се ни траг у јавности не зна, али ето не би ниједнога: како овоме да одговори, тако и страним научницима праву истину да каже па да и на тај начин сузбије сва дрска насртања дипломата.
Таква нехатност од стране народних наших синова за осуду је, а нарочито је грешна према држави, која их је школовала и иодигла на више положаје и дала им могућности да могу слободно вршити своје иатриотске дужности, корисне по народ и домовину.
Но ипак смо у нади, да ће се ма и сада у дванаестом часу наћи којигод, да проговори: прво о српској дримској додолини, друго о Скадру на утоку Дрима у Бојану, и треће о српским земљама, у које су се увукли Арбанаси, па су насилно и нашу браћу превјерили и назвали их Арбанасима.
У средњем вијеку, када је српски народ био у најбољем цвијету, срећно је владао свим тим земљама до морских обала, и тада се није називала та земља Арбанијом, већ „Пилот, и то подијељен на Горњи и Доњи Пилот“. Наши стари љетописи јасно свједоче шта су и колико наши српски владаоци у Горњем и Доњем Пилоту радили, а нарочито се опширно могу наћи какви су ратови били у тим зе.мљама између Срба, Бугара, а особито Грка, који су их често нападали и хтјели заузети те земље.
Дакле, кад се данас коначно ријешила судбина о овим српским земљама: како о онима, који су иосрнули у народносги и вјери, тако и о нама, који смо стотинама годинама с много мука, невоља и биједа одржали своју свету вјеру и народност, данас је од наших људи од пера очекивати, да узму у заштиту иреко јавности, ове наше старе постојбине и нашу народност, иначе ће строго одговарати пред судом Божјим, пред садашњошћу и будућношћу народне повјеснице.
А ти, честита Јевропо, кад си просвијећена и хумана, зашто се не сјетиш нравде Божје, јер као хришћанство тако ни хуманост нијесу вриједили без правде. Па и сада у овом случају, када са благонаклоношћу рјешаваш судбину једнога дивљег, разбојничког племена, коме се ни род ни поријекло не зна, поклони бар нешто пажње и српском народу, који у овим земљама од прије 1500 година има своју народну културу, познату цијелом просвијећеном свијету, и који ти је био кроз толике вјекове брана према варварима.
Просвијећена Јевропо! Пази добро ш го радиш, да те не би строго судило твоје најближе потомство, које ће говорити: да си се ти ионосила својом хуманошћу, добротом и правдом, али да дјела твоја, свједоче, да си ти била змија, која нијеси имала ни хришћанства ни човјечности.
Глас Црногорца; година XLII; Цетиње, субота, 27. априла 1913. бр.19; стр-3-4
Приредио проф. Александар Вујовић
