”Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско”
(Гал. 3, 28).

Људи често говоре о разликама међу нама: говоре о класним разликама, о расизму, а неке умне главе прошлих векова, паметују о томе како је важно уздићи се изнад Отаџбине, изнад религије, итд. Али 2000 година пре нас, Свети апостол Павле, чије су речи сачуване у Светом Писму, говори нам да пред Богом нема никакве разлике, Јеврејин да си или Грк – националног нема, роб или слободан. И то у та времена када робове нису сматрали за људе: ти си роб, значи ниси човек. Римљани су робове сматрали стварима, предметима.
«Нема мушкарца, ни жене», нити било какве разлике, у смислу да је друга особа испод прве. Све се то укида, «јер сте ви сви једно у Исусу Христу».
Није казано, будите «сви-једна мешавина у Христу», што би било као када би се сви ми сјединили у неку аморфну масу попут желеа, или теста, и тако били једно. Не. Свако остаје свој, мушкарац остаје мушкарац, он не постаје жена, жена остаје женом, јеврејин остаје јеврејин, он не постаје Сиријац, Турчин остаје Турчин, Грк је Грк, али сви ми смо – један човек, а не некаква смеса.
У време идеологија које су оставиле трага и код нас, а које су говориле о једнакости, затим су те идеологије напуштене, али тада је учено да су сви људи једнаки, и да је међу њима обавезно то јединство. Тада у та времена питали су једног старца:
– Каква је разлика између јединства у тој идеологији и јединства о којем се пише у Јеванђељу?
Он је одговорио:
– Разлика је таква, као када се ради о изједначавању и јединству.
То јест, једна је ствар – све изједначити, а друга – јединство. Изједначавање (сравњивање) то је, да ти рецимо узмеш булдожер, са њим пређеш преко свега, све згњечиш и направиш једну масу: мушкарце, жене, Јевреје, Грке, Јудеје, робове, слободне, велике и мале – све претвориш у пире, и нестаје свака индивидуалност човека, нестаје његова лична прича, његова егзистенција. Он се претвара у општи пире.
Када правимо котлете, ми узимамо кромпир, млевено месо, лук, јаја, све мешамо и затим формирамо подједнаке облике. Христос тако не ради с човеком. Христос чува индивидуалност човека, чува сваку његову особеност, црте личности и све оно што га дефинише као човека.
Шта Он ради са човеком? Он из њега удаљава духовне отрове, страсти, грехове – и у њему усађује осећај, да је други – мој брат, да је други – ја, ми – једно смо, један човек, а не каква смеса. Ми сви, ми људи, образујемо једног човека, као што су Отац, Син и Свети Дух један Бог, једно Божанство са три Лица. На свету је милијарде људских личности, али ми смо сви – један човек, зато што смо сједињени у љубави Христовој.
Наравно није лако то достићи. И питање је, како да човек постигне то да на брата свог гледа као на самога себе? Неки кажу да је важно прво волети себе, јер Христос говори, да волимо ближњег као самог себе (Мат, 22, 39), па према томе треба прво себе да заволимо. Неко може да каже:
– А ја себе не волим.
Знате ли колико је око нас таквих људи, који не воле себе? Данас је толико пуно људи који имају проблема са самоуважавањем, и јадни психолози се пате јер покушавају да то поправе. А човек каже: «Ја не волим себе!». Има и тога када човек толико себе не воли, да и сакати сам себе. Да, има и таквих психијатријских проблема, када човек толико не воли себе, да прави од себе и богаља. И следствено томе, такав човек није дужан да заволи другога? Или зато што не воли себе, он може да каже: «Ја не волим себе, зато нећу да волим никог»? Не, није то тако. Волети другога као самог себе, значи волети га тако, као да је он буквално твоје «ЈА». Други човек – то није други, неки туђи, неко ко је преда мном, то је управо моје «ЈА», ја сам. И у том је наш циљ, зато Свети Апостол и каже овде: «Ви сте сви једно (један човек)».
Када волиш себе на егоистичан начин, сластољубиво и себељубиво, ти никада нећеш заволети другог човека. Ни један индивидуалиста, ни један егоиста не воли другога. Ми волимо другога када тај воли нас. Видите то и на примеру брака. Спреман си да узмеш девојку и да је ожениш, и кажеш јој: «види, ако ме превариш, убићу те! Толико те волим и обожавам, да сам спреман да те убијем и претворим у кашу, ако ме превариш!
Тако причати – то је човечански, али да ли је и јеванђељски? То јест, да ли љубав зависи од тога, волиш ли ти мене или не? «Ако ме волиш, и ако ја тебе волим, бићу тада за тебе тепих по коме ћеш газити, али ако ме не будеш волела, тада ћу уместо ћилима да се претворим у змију, како би те прогутао!» То није јеванђељска љубав, то је љубав Кроноса. Сећате ли се Кроноса из древне митологије који је из велике љубави појео своју децу. Тако је велику љубав имао ка њима.
Таква је егоистична љубав. Светска, људска, телесна љубав, она воли, али хоће у замену за то неку интеракцију, неки одговор. А љубав Божија, Христова љубав, говори Свети Апостол Павле, «не тражи своје» (1Кор.13,5), она воли и не тражи да буде вољена, не држи те у замци, и сами тим не поробљава другог човека. Напротив, чини га слободним. И захваљујући томе други проналази себе, не осећа притисак, када од велике љубави осећа дављење.
Да, човеку је тешко достићи то, да на сваког гледа као на самог себе, као на једног човека, али може да приђе томе кроз Христову љубав, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење сопственог егоизма, егоцентричности, себељубља, сластољубља, среброљубља, тако може достићи то, да на свог брата гледа на такав начин.
Зато Црва саветује врлине. Црква нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да би помогли у савладавању светске економске кризе? Или да би сиромашни постали богати, а богати постали сиромашни? Не, него да би помогли себи да савладамо свој индивидуализам.
Како би могао да се избавиш од тих непостојећих помагала, за која се хваташ сваки пут, када размишљаш да због свог новца си нешто, због своје лепоте-да нешто значиш, због свог знања да си нека важна особа, и кад је у теби осећај да ћеш владати светом. Али све су то – лажни ослонци. Они се сви руше. Зато их и савлађујеш и утврђујеш у истини, да би стао поред другог човека, не као егоиста, не стварајући у њему страх, не да би му стварао бол, већ да видиш у њему своје «ЈА». Како се не плашиш свога «ја», већ се бринеш о себи, тако се почињеш понашати и према свом брату. Али наравно, све се то чини увек у Исусу Христу, благодаћу Христовом и Његовим присуством.
Дошли смо једном у село, и домаћин ми каже:
– Спремићу вам сада, нешто да поједете!
– Нећу ништа!
– Не, спремићу вам нешто. Спремићу!
– Добро кад је тако, онда ми спремите прженог кромпира!
– Прженог кромпира?
– Да. Јел је то проблем?
– Прженог кромпира?
– Да. Прженог кромпира.
– То јест помфрит?
Рекох му:
– Дете моје, одакле ти то. Да ли сви ви у вашем селу пржени кромпир зовете пофритом?

– С једним људима се боље слажемо него са другима. Како поступати у таквим случајевима?
– Зато смо и рекли да је то веома тешко. То је људски, то о чему говориш. Сви ми, док год имамо своје сопство, тако функционишемо. Ако су ту људи који нам се свиђају, нама је просто радост да будемо са њима, а ако су ту други које кад их видимо, одмах се намрштимо: „Опет се јавио? Опет је ту преда мном?“. Па шта сад, тако бива, али да бар схватимо ту своју слабост и да се не правдамо, већ да кажемо: „Ја сам човек, одакле ми снага да не будем такав?“
Један младић је дошао код Светог старца Пајсија, желећи да буде монах. Био је мало својеглав, и ишао код многих стараца, али сви би га терали са речима:
– Синко, ти ниси за монаштво, ти си самовољан!
Дошао је и до нашег старца Јосифа, и он му је рекао:
– Сине, имао сам већ старца, сахранио сам га, и другог старца нећу!
Када је дошао код старца Пајсија рекао му је:
– Сви су ме отерали, остао си само ти Свече Божији!
Старац Пајсије му рече:
– Слушај, када би ја био Свети Антоније Велики ја би те примио и чак и оздравио. Али како ја нисам Свети Антоније, теби ваља поћи на друго место. Ја не могу тебе да примим.
То јест људски, по нашим слабостима, заиста има људи који нам дају утеху, а има и других који нам чине напор, чак ништа и да не раде, већ једноставно немамо пријатност ка њима, већ напротив нелагоду. Зато и треба да превазиђемо своје «ја» и да се још више трудимо, поготово ако је другом човеку потребно наше присуство. Постепено одсецајте своју вољу. Идеално би било да осећамо пријатност у присуству свих људи и да нас нико не раздражује.
Заиста је задивљујуће како су велики Светитељи осећали пријатност са свима. Нису имали никаквих проблема у вези тога. Када би били као остали – једне људе би хтели да виде, друге не. То није савршенство, то је људско, оно што треба да савладамо, али прво пре тога, то морамо да схватимо.

 

 

 

 

Са руског превела редакција Чуда

 

pravoslavie.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име