Лице Христово које гледа доле са купола наших цркава је људско лице, али поглед је поглед самога Бога.

Јер ми верујемо да је у Исусу Христу сам Бог узео људско обличје и дошао да живи људским животом. То ће рећи да у Христу срећемо Бога који живи људски живот, Бога са људским лицем.

Није, међутим, живео само људски живот, он је поднео и људску смрт. За православне, пало стање света и човечанства се манифестује пре свега у чињеници смрти, а не само једноставно у греху.

Смрт је та која карактерише пало људско стање, која пркоси сваком људском достигнућу, која нам прети крајњом бесмисленошћу.

Као и сва створења, и нас људе је Бог створио ни из чега.

Као што је то рекао московски митрополит из деветнаестог века Филарет, „сва створења су устројена на стваралачкој речи Божијој, као на мосту од дијаманата; изнад њих је бездан Божанског бескраја, испод њих њиховог сопственог ништавила.“ Окрећући се од Бога, извора нашег бића, нема куда да се оде до ли до понора ништавила, ултимативног растворења који гута све наде, чежње и жеље.

Ово доживљавамо као смрт.

Стварајући човечанство Бог нам је дао слободу постојања, а људским падом та слобода је постала самоуништавајућа. Постала је усмерена ка смрти и на неки нама недокучив начин вучемо читав створени поредак, све створено у понор бесмисла.

Међутим, пошто смо слободни, Бог нас неће једноставно истребити и почети изнова. Уместо тога, из љубави према људској врсти Бог нам је отворио своје биће.

Он је Отац који шаље свог Сина да постане људско биће. Син рођен од Пресвете Дјеве кроз Духа Светога, послан да пригрли све условности палог људског живота, укључујући и смрт – срамотну смрт злочинца на крсту.

Смрт га, међутим, није прогутала – као што то чини са коначним људским бићима – она је прогутала саму себе, у бескрају Божије бесконачности.

Тако је смрт побеђена и трећег дана Христос је ускрснуо из мртвих, победилац над смрћу. Управо тај догађај славимо на Васкрс или Васкрс, хришћанску Пасху, певајући изнова и изнова: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу газећи смрт, и онима који су у гробовима живот дарујући!“ И на Васкрс се поздрављамо једни друге са „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!’.

Божанско преузимање смрти и њено уништавање звучи као мит, али је увек постојало искушење да се хришћанско веровање сведе на мит.

Или претварањем Оваплоћеног Сина Божијег у неко „полу-‘божанско’ биће“, тако што се раствара доктрина о Тројици. Или на неки начин умањујући Христово човечанство као да присуство божанског мора да засени или умањи неки аспект његовог човечанства, чинећи да више није „један од нас“ људи.

Први и последњи од седам васељенских сабора, оба одржана у Никеји (савремени Изник ​​у Турској), а остали углавном одржани у Константинопољу, настојали су да спрече ово затупљивање истине Христове људске победе над смрћу.

Они остају за све православне хришћане трајни сведок наше вере у лице Божије које срећемо у Христу кроз молитву, у Божанској Литургији (како ми зовемо мису или Евхаристију), и у лицу сваког човека који нам се окреће тражећи нашу љубав.

 

О аутору

Ендрју Лаут (рођен 1944) је емеритус професор патристичких и византијских студија на Одељењу за теологију и религију Универзитета Дарам. Лаут је на Универзитету у Дараму од 1996. Претходно је предавао на Универзитету у Оксфорду (углавном патристику) и на Голдсмитс колеџу историју Византије и раног средњег века. Члан је Британске академије наука и био је члан Савета Британске академије од 2011. до 2014. године. Био је председник Црквеноисторијског друштва (2009–10).

Некадашњи англикански свештеник, прешао је у православље 1989. године и рукоположен је за православног свештеника 2003. године.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име