Емпатија се у школи не може учити у оквиру једног предмета. Емпатија се учи, усваја, вежба у оквиру свакодневних и свих активности у односу са другима.
Емпатија у школи мора да постоји али у оквиру свих предмета, одмора, на екскурзији, у боравку, на интернету, ваннаставним активностима, у комшилуку, на игралишту… и сваком међуљудском односу.
У основи емпатије је љубав према себи као и разумевање сопствених емоција. Лако се развија кад је дете вољено, прихваћено и подржано са свим својим емоцијама од стране важних других али … шта ако није?
Задатак свих нас је да видимо, препознамо и будемо ту и за ону децу којој недостаје семе и корење за развој емпатије
ЕМПАТИЈА је способност да се ставимо у ситуацију друге особе. На когнитивном новоу да разумемо другу особу, ситуацију у којој се особа налази и препознамо емоције друге особе.
ЕМОЦИОНАЛНА ЕМПАТИЈА подразумева да и осећамо другу особу, да емоције других утичу и на наше емоције.
Саосећати са неким значи – видим те, осећам те и ту сам за тебе.
За развој емпатије важан је пре свега корен који родитељи усађују деци. Да бисмо умели да се ставимо у туђе ципеле, да разумемо осећања других, важно је да најпре научимо да разумемо себе и сопствена осећања.
Однос са другима зависи од нашег, у раном детињству усвојеног погледа на себе и свет око нас. Kо сам и какав сам ја, а ко су и какви су други?
ФАЗА ЕГОЦЕНТРИЗМА
Дете је све до поласка у школу недовољно зрело да уме да види свет из туђе перспективе.
Фаза егоцентризма наводи их да све око себе доводе у везу са собом. На пример када се родитељи свађају дете доживљава да је оно узрок свађе и проблема који је настао.
У овој фази не можемо од деце очекивати да разумеју друге изван себе али баш у овој раној фази стварамо темеље за даљи развој емпатије.
Ране трауме, злостављање или запостављање потреба детета, остављају дугорочне последице које је касније тешко надоместити.
Ако ја нисам ок, моје емоције нису важне или се чак и кажњавају, онда ни други људи не заслужују да им пружим оно што мени никада није пружено.
Kажњавајући друге, кажњавам и себе, односно део мене који су важни други кажњавали.
На жалост, дете које није у основи добило темељ за управљање емоцијама, својим понашањем наводи вршњаке и друге људе око себе да наставе да га кажњавају.
Па тако деца са поремећајем у понашању и даље у школском систему бивају кажњавана, изолована, осуђивана, запостављена.
На њихове емоције реагује се кад ураде нешто што није ок. Занемареној деци је и казна боља од бола празнине.
Да, школа је важна за развој емпатије.
Важни су и вршњаци, медији, комшије, друштво, интернет…
Све је важно! Посебно за развој когнитиве емпатије – учимо да видимо и разумемо друге.
АЛИ посебан изазов је развој емоционалне емпатије, саосећање које нас наводи на понашање у односу према другима.
За развој ЕМОЦИОНАЛНЕ ЕМПАТИЈЕ потребно је да будемо осетљиви за друге и у контакту са својим емоционалним одговорима.
У школи и окружењу се уче правила понашања, емпатија се усваја у раном детињству и учењем по моделу али пре свега на темељу љубави према себи.
Ни једна лекција о емпатији неће бити довољна ако дете не воли себе.
Оно што можемо да урадимо јесте да видимо то дете. Да га видимо срцем.
Да уз помоћ стручњака али и заједнице покушамо да надоместимо празнину у души детета.
И да сви заједно негујемо подржавајуће окружење за СВУ ДЕЦУ.
Извор: Психолошки центар Вигнера
Детињарије
