Kад одрастемо уз родитеље који нису били ту за наше емоционалне потребе, ми одрастамо у особе које немају добар контакт са својим осећањима, не препознајемо добро шта осећамо или осећамо кривицу и анксиозност својих потреба и осећања…”
Емоционално занемаривање у детињству подразумева све оно што су родитељи пропустили да ураде. Нису обраћали пажњу на емоционалне потребе детета, нису уважавали његово мишљење, нису вредновали његова осећања, а дете при том не успева да препозна шта ту недостаје. Родитељи су бринули о детету, хранили га, облачили, школовали, споља је можда све деловало у реду. Али, одувек је дете пратио осећај да му нешто недостаје, уз унутрашњу празнину, напетост или нерасположење.
“НЕВИДЉИВО” НЕЧИЊЕЊЕ
Шта када се у одраслом добу настави тај осећај, без икакве идеје шта није било у реду? Још увек вас иако делујете као да је данас све у реду, изнутра нешто мучи, нешто недостаје да бисте се осећали боље и задовољно. Емоционално занемаривање у детињству је тешко препознати и разумети јер је то фино „невидљиво“ нечињење, а не јасни лоши поступци родитеља према вама. Вечина родитеља ни не зна да је своју децу емоционално занемаривала, нити им је то била намера. Можда су и они били емоционално запостављени, па нису умели да вам пруже оно што ни сами немају. Kлупко емоционалног занемаривања обично крене да се одмотава уназад, из нашег одраслог доба када враћамо у детињство. Често управо на психотерапији неки клијенти бивају изненађени причом која почиње да се одвија.
ОСЕЋАЊА ДЕЦЕ ЈЕСУ ВАЖНА
Емоционално занемаривање у детињству догађа се кад родитељи често или увек не одговарају и не задовољавају дечије емоционалне потребе. Kад родитељи нису обраћали пажњу на наша осећања и нису нас питали како се осећамо, кад нису обраћали пажњу на нас и нису слушали када им се обраћамо, тад несвесно добијамо поруку да нисмо вредни пажње, да наша осећања и мисли нису вредни. Некад родитељи и активније занемарују како се осећамо, наше жеље и потребе, када лоше реагују на свако испољавање наших осећања. Тада не само да закључујемо да та осећања нису важна, већ их дубље потискујемо и осећамо се лоше што их имамо. Ако смо рекли да смо тужни због нечег, родитељи би нам тад говорили да смо преосетљиви или да нема потребе тако да се осећамо. Никад нас нису питали како смо, шта желимо да радимо, да ли нам је добро, нису нас питали за мишљење. У неким породицама се никад не прича о емоцијама, а ми добијамо поруку да треба да живимо као да не осећамо. У другим породицама, осећања и потребе родитеља су увек на првом месту, као у нарцистичним породицама, па ми као деца учимо да се повинујемо туђим жељама и захтевима. Неки родитељи се уопште не баве својом децом, не пружају им никакву структуру и границе које су им потребне током одрастања, па се у таквим породицама осећају препуштени сами себи.
У KОНТАKТУ СА СВОЈИМ ОСЕЋАЊИМА
Kад одрастемо уз родитеље који нису били ту за наше емоционалне потребе, ми одрастамо у особе које немају добар контакт са својим осећањима, не препознајемо добро шта осећамо или осећамо кривицу и анксиозност својих потреба и осећања. Али, наравно преживели смо. Неко ће рећи “ето, живи сте и здрави и шта вам фали?” Недостаје нам сазнање да смо важни, да имамо право на своје потребе, мисли и осећања, да је скроз ок да водимо рачуна о себи, о томе шта желимо а шта не. Нико нас није научио томе, нико нам није показао пут. Или су нам још и бранили да осећамо као да је то нешто лоше. Онако како су се родитељи опходили према нама док смо били мали, тако ћемо се ми опходити према себи у одраслом добу. Живећемо по туђим жељама, удовољавати другима, а не себи, имати проблеме у исказивању емоција у блиским релацијама, плашити се да тражимо оно што нам треба, борити се са сниженим самопоуздањем, несигурношћу и блискошћу, али ћемо се споља трудити да се то ништа не види како би наш проблем био невидљив, баш као што је и то било невидљиво, оно што наши родитељи нису радили за нас и са нама.
БУДИТЕ БОЉИ ОД СВОЈИХ РОДИТЕЉА
Ако се не одвојимо од тог обрасца живећемо покопавајући своје емоције, потребе, мисли дубоко у себе све док неки од нас једног дана не буду могли да наставе тим путем. Тад се развијају и различити симптоми депресије, анксиозности или високог притиска и болести штитне жлезде, наступају стални проблеми у партнерским релацијама, самопоражавајући обрасци понашања, претерана конзумација лекова, алкохола или хране, мањак самопоуздања и самодисциплине, хронична празнина или ће особа прочитати неку књигу на ову тему, текст у новинама, отићи на психотерапију, желети да буде бољи родитељ свом детету… Неки ће реконструисати невидљиве нити емоционалног занемаривања, по први пут ће угледати ширу слику породичног функционисања где ће препознати не само оно што је било, већ ће и уочити оно чега је требало да буде, добиће „дозволу“ да осећају и живе у складу са својим потребама, баш као што треба свако од нас. Оно што нам нису пружили родитељи док смо били деца, можемо у одраслом добу пружити сами себи или добити од блиских људи. Можемо се према себи понашати боље него што су наши родитељи, можемо променити породични скрипт емоционалног занемаривања, загрлити своје дете и питати га како си.
Бранислава Павловић, клинички психолог
