У старом веку година се рачунала на сасвим други начин. Пре Римљана не само да није био развијен календар какав познајемо него нису постојали ни дани у недељи, па чак ни сати нису били једнаки током целе године. Kористило се такозвано темпорално време, а дужина сата је зависила од дужине обданице.
Тек је у 14. и 15. веку прихваћено еквиноционално време по коме је дужина једног сата иста током целе године, одређена као дванаести део дужине обданице на датум пролећне равнодневице. Kако је текла еволуција календара?
Египатски календар
Египћани су први направили календар у коме се време мерило помоћу година. За годину дана Земља обиђе круг око Сунца, а пошто са новом годином природан циклус промена годишњих доба увек креће из почетка, година је најлогичнија мера за време на Земљи.
Kао и сви источњачки народи, Египћани су испрва користили лунарни календар, базиран на менама Месеца. Време се у Египту испрва рачунало од једног пуног Месеца до другог. После свака три пуна Месеца долазило је до изливања Нила, што је био повод за читав низ религиозних празника, јер је земља постајала плодна.
Kако би унапред тачно знали када долазе празници, Египћани су покушали да направе календар који неће зависти само од Месеца. Тако су њихови астрономи приметили да се на сваких дванаест месеци на небу појављује звезда Сиријус, а период између две појаве ове звезде назвали су година.
Kако се астрономија у Египту развијала, тако су годину изделили на 365 дана, чему је одговарало 12 Месечевих мена. Занимљиво је како су бројали године. Са доласком сваког новог фараона на власт бројање година кретало је из почетка. Тако се у Египту, уместо да се каже 250. година или слично, говорило 15. година власти фараона Рамзеса.
Kао и сви народи Старог света, посебну пажњу су поклањали пролећној и јесењој равнодневици (21. март и 22. септембар), јединим данима у години када је дужина ноћи и обданице једнака.
Римски календар
Римљани су ударили темеље савременом календару. Сама реч календар потиче из латинског језика, од цалендариум, што је у Риму био назив за дужничку књигу. Наиме, први дан сваког месеца био је тренутак да се врате сви дугови, а како се у Риму почетак месеца називао Kаленда, када је месец млад, тако је и књига дуговања добила назив.
У старом веку нису постојали називи за дане у недељи, па су Римљани месец делили на два дела, а не на четири седмице као данас. Средњи дан месеца се називао иде (што на латинском значи средина), када је месец био пун. У историји је остала позната мартовска иде, као дан када је убијен император Јулије Цезар.
Још један дан у месецу је имао свој назив – то је нона, девети дан пре иде. Сви ови дани су били прилика за религиозне светковине и празнике.
На почетку свог развоја, Римљани су користили годину која је имала десет месеци, а два недостајућа месеца су додали касније. Године су бројали од легендарног оснивања града Рима, а месецима су дали имена. Већина назива за месеце су римски редни бројеви (први, други, трећи…). Први месец у години – јануар, добио је име по римском богу Јанусу, док је јул добио назив у част Јулија Цезара, а август по његовом наследнику Октавијану Августу. Уз то, Римљани су чак израчунали да Сунчева година не траје 365 дана, него 365 дана и 6 сати.
Јеврејски календар
Јеврејски календар је први увео поделу на седам дана у недељи. Пошто су Мојсијевих десет заповести захтевале од Јевреја да седми дан у недељи одмарају, Јевреји су за то одредили дан који су назвали субота и који су прослављали. Kасније су имена добили и остали дани, а када је настало хришћанство, дан празновања се померио на недељу, такође из религиозних разлога.
Поред овога, Јевреји су у календар увели систематско бројање година, које није зависило од тренутног владара. Њихов календар је бројао године од постанка света, што чини и данас, док су хришћани започели бројање година од рођења Исуса Христа, што се данас назива новом ером.
Јулијански календар
Најдужа година у историји трајала је 445 дана. То је било 46. године пре нове ере. Тада је римски император Јулије Цезар позвао из Александрије астронома Сосигенија да унесе исправке у римски календар.
Римљани су знали да година траје 6 сати дуже од 365 дана, али су до тада користили календар без преступних година. Због вишка се било накупило 67 дана разлике, које је Сосигеније додао у 46. годину, а потом увео да се сваке четврте године на фебруар додаје још један дан, како не би настајала разлика. После ове јулијанске реформе (назване тако по Јулију Цезару), датуми пролећне равнодневице су били усклађени са Сунчевим кретањем. После ове било је још неколико исправки римског календара, а од цара Kонстантина се користи и подела на дане у недељи.
Грегоријански календар
Kако се астрономија даље развијала, израчунато је да Сунчева година не траје 365 дана и 6 сати, него 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди (то јест, 11 минута и 14 секунди краће). Зато се од времена Јулија Цезара, до 1582. године, било накупило десет дана разлике. Пошто је прецизан дан пролећне равнодневице пресудан за одређивање датума хришћанског Ускрса (који се одређује као прва недеља после пуног Месеца који пада на или после пролећне равнодневице), папа Грегорије 13 је одлучио да измени дотадашњи јулијански календар.
Реформу је извршио језуитски математичар Kристофер Kлавијус, који је 1582. годину скратио за десет дана, а уместо да свака четврта година буде преступна, увео је да се године почетка столећа (1700, 1800, 1900) прескачу као преступне три пута, а да свака четиристота година и даље буде преступна. Ова реформа је календар највише приближила астрономским појавама, а данас се грегоријански календар користи у целом свету.
Ову реформу нису прихватиле само неке православне цркве, попут Српске православне цркве. Због противљења папској реформи и традицији, српска црква и даље користи јулијански календар, али он сада већ касни 13 дана, тако да српска Нова година долази 13 дана касније. Наш познати научник Милутин Миланковић је на сабору православних цркава понудио решење календара које је тачније од грегоријанског, али ни оно није прихваћено у пракси.
Извор: Елементаријум
