Дебате о томе шта је у књижевности фантастично или реално трају у теорији књижевности уназад јако дуго, и тешко је из данашње перспективе проценити од када су расправе тачно кренуле из простог разлога што је појам фантастичног толико широк па самим тим одређивање шта је фантастично а шта не, представља један од најтежих задатака које је човек могао себи поставити. Прва фантастична дела стварали су антички писци, а касније се „елемент изванредног“ налазио и у средњовековним бајкама, поезији и романима. Међутим, научна фантастика је постала широко распрострањена у 19. веку – у исто време у Русији су почела да се пишу дела овог жанра.
РОДОНАЧЕЛНИК НОВОГ СВЕТСКОГ СИСТЕМА (ПОРЕТКА)
Фјодор Дмитријев Мамонов (1728 – 1805) се сматра првим руским писцем научне фантастике. Био је обожаватељ дела Волтера и Џонатана Свифта. Импресиониран Волтеровом кратком филозофском причом „Микромегас” о ванземаљцу са Сиријуса, Мамонов је одлучио да напише своје фантастично дело о становницима других планета и звезда. Године 1769. објавио је причу „Племенити филозоф“. Главни лик приповетке је земљопоседник једне од руских провинција, који је изградио на свом имању модел Сунчевог система. На свакој од планета населио је животиње попут лабудова, нојева, ждралова. Пошто богаташ није могао да посматра живот на различитим планетама одједном, и да разуме разговоре становника, помоћу магичног прстена на руци то ипак некако успева. Временом су становници планета еволуирали. На Земљи је успостављена диктатура, мрави преузимају главну улогу, подељени на сиве и црне – робове и господаре. Један од сивих мрава отишао је на свемирско путовање да види како живе становници других планета.
Мамоновљева приповетка се нашла под јаким ударима критике тог доба и цензори су одрадили своје. Прича је забрањена, а самог писца његови савременици су сматрали лудаком. Ипак, Мамонова то није обесхрабрило па је на свом имању у Баранову још током студија астрономије покушао, попут јунака свог из дела, да изгради модел Сунчевог система. Мамонов је себе такође назвао и „творцем новог система света“. Писац је чак објавио расправу у којој је изложио своје идеје о структури Универзума. Међутим, идеје Мамонова о свемиру сматрале су се псеудонаучним, док је у свом делу чак оспоравао идеје Николе Коперника.
Новинар Фадеј Бенедиктович Булгарин (1789 – 1859) је први описао путовање кроз време у руској књижевности, па је 1824.године објавио приповетку „Уверљиве басне, или лутање по свету у 29. веку“.
У причи, главни лик је пловио једрилицом од Санкт Петербурга до Кронштата, током олује пао је са палубе и завршио у подводној пећини са животворном травом. Спавао је много векова, а археолози су га пронашли тек 2824. године. Прича говори како се јунак упознао са светом будућности. Клима се много променила, лед на Арктику се одмрзао, а многи људи су се тамо настанили. У исто време, становништво се веома повећало, неки од становника Земље су чак одлетели на Месец, јер није било довољно простора ни услова за живот на земљи. Дрво постаје највреднији ресурс, остаје врло мало биљака. Новац се правио од дрвета. Становници те 2824.године, путовали су аеропланима и „аутомобилима“ који су се кретали по посебним „шинама од ливеног гвожђа“. Људи су користили и посебну обућу, које се описују као сличне модерним клизаљкама: „Ово нису ништа друго до гвоздене ципеле са опругама и точковима испод ђона, пешак је једнако брзо преношен с места на место као на клизаљкама, по вољи убрзавајући и заустављајући рад машине.” У „Веродостојним причама“ Булгарин је такође описао прототипове савремених рачунара и штампача. Он је ове уређаје назвао „машинама за састављање“ и „писање“.
ПАРОДИЈА НА НАУЧНУ ФАНТАСТИКУ – НАУЧНО ПУТОВАЊЕ НА МЕДВЕЂЕ ОСТРВО
Оријенталиста Осип Иванович Сенковски (1800 – 1858) је тридесетих година 19.века објавио приче путника барона Брамбеуса.
Иначе то је прва руска пародија научне фантастике у једној причи под насловом „Научно путовање на медвеђе острво”. О овој причи, критичар Всеволод Ревич је написао: „Научна фантастика као књижевни правац која још није стигла да се правилно роди, а већ је почела да се исмејава.”
У овој фантастичној пародији барон Брамбеус и др Шпурцман отишли су на пут на север и завршили на Медвеђем острву на ушћу реке Лене. У једној од пећина открили су староегипатске хијероглифе и дошли до закључка да је то „нови доказ да такозвани египатски хијероглифи нису египатски, већ да су их свештеницима тог краја предали много древнији народ, без сумње људи који су преживели последњи потоп.” Током целе приче, јунаци су дешифровали хијероглифе и сазнали о животу древне цивилизације која је умрла када је велика комета пала на Земљу. Обичаји и начин живота становника подсетили су Брамбеуса и Шпурцмана на тада савремену Русију. У причи, Сенковски је исмевао познатог француског научника и оријенталисту Жан Франсоа Шамполиона, који је уместо да дешифрује староегипатске списе, „читао пећинске огреботине настале од хладноће”.
Писац Владимир Федорович Одојевски (1804 -1869) познат је првенствено као аутор фантастичне приповетке „Прича о мртвом телу, нико не зна коме припада“. Тридесетих година 19. века радио је на роману „Петербуршка писма“. Радња се дешава у будућности 4338.године. Одојевски је посебно изабрао ову годину јер се у његово време веровало да ће у 4330-их комета Биела пасти на Земљу, што ће онемогућити живот на планети.
Одојевски је у својој књизи покушао да све објасни научно. Чак је и главни лик „Петербуршких писама“ пренет у 4338. годину помоћу снова. Критичар Висарион Белински је написао: „Главна идеја романа, заснована на тако чврстој вери у унапређење човечанства и у будућу свеобухватну судбину Русије, јесте истинита и узвишена мисао, потпуно достојна истинског талента. Главни лик књиге дошао је из 19. века у будућност, па чак и у тело кинеског студента који је путовао по Русији и писао писма свом пријатељу. У 44. веку људи су путовали „електричним бродовима“ кроз посебне подземне тунеле, носили одећу од „еластичног стакла“ и кристала и комуницирали једни са другима на даљину путем „магнетних телеграфа“. На Месецу су јунаци Одојевског копали минерале. Многи градови су се у будућности спојили у огромне метрополе. У књизи Одојевског, Москва се давно ујединила са Санкт Петербургом и постала такве величине да је названа „хемисфера“. Све високе позиције у Петербуршким писмима заузели су научници. А друштвени статус људи зависио је од њихових научних достигнућа, да би се добио добар положај, било је потребно направити важно откриће. У почетку је Одојевски желео да створи трилогију. У његовом првом делу планирао је да говори о прошлости Русије, у другом – о садашњости, односно 19. веку, а у трећем – о будућности. Међутим, писац није ни започео ни први део, већ се све завршило на једној приповетки.
Руска фантастична књижевност је била и остала специфична по томе што је дала јако мало правих романа тог жанра, док је више цветала и највише висине дотакла фантастична приповетка. Има и разлога за то. Велика фантастична књижевност 19.века, којој су сјајан почетак такође дали имена попут Гогоља и Пушкина, била је под сталном паљбом тадашње књижевне критике која се махом занимала за нешто прогресивно или назадно, и захтевала од књижевности да буде у служби неког њима замишљеног прогреса. Знатно мање је за ту критику било битно оно што је плод највеће уметничке интуиције, сметало јој је све што је чинило срж уметности и што се није уклапало у критичарске калупе.
Уз горе наведене пионире фантастичне руске књижевности у истом веку и у скоро исто време имали смо Пушкина, Достојевског, Гогоља, Тургењева, Љермонтова и друга велика књижевна имена, чија су се фантастична дела завршавала у једној или више прича, што из данашње перспективе можемо закључити да је тадашња књижевна критика била сурова и неправедна.
Душан Опачић
