Пуна уста прича о љубави, лепоти, емпатији, а мисли оних приземних појава, слика, ситуација. Банално и прозаично, на, готово, сваком кораку. Једно се говори, друго се мисли. Истина, затрпана, потиснута у дубину, као сироче, коме само понеко овлаш помилује главу. Љубав?! Ту је негде, загубљена између слаткоречивости и патетике, ласкања и „душебрижности“, насукана на хрид, чека да је нека бура и плима достојанства покрене у море живота опет.
Приче ради приче, без значења, дубине, промишљања.
Духовност?! Коме то треба. Поделимо пар рецепата, ставимо на пиједастал живљења храну нашу насушну, истресимо неки цитат (који, заправо и не схватамо, али ето мудро звучи), поделимо жеље, честитке и поздраве. И претворимо све у само још једно место за „убијање“ времена и испразне разговоре.
Можда и не можемо боље, више, дубље…
